О ОВОМ СНИМКУ  ОСМОГЛАСНИКА ИЗ 1964-5. ГОДИНЕ

 

Стари плесњиви котур са убуђалом магнетофонском траком ми је половином 80-тих година прошлог века позајмио да, ако могу преснимим на аудио касете, архиђакон Викентије (Вујовић), из манастира Светог Саве, негде дубоко у атару сеоцета Илејн, у држави Викторија, Аустралија. Након многих селидби од немила до недрага, по коферима, торбама, кутијама и разним ћошковима привремених смештаја, тај котур траке се већ више од једне деценије најзад скрасио лежећи на орману монашке келије, бавећи се сакупљањем прашине под своје старе дане. А чинило ми се некако да је старост релативна, да зависи од брзине времена. А брзина времена зависи од брзине промена. А у то време, у свету технике и електронике, коме је овај котур припадао, промене су се дешавале много брзо. Оно за шта су некада требали читави векови, мењало се у току свега неколико година. Тако сам се и ја тој траци мога покојног професора обрадовао као да сам открио средњевековне фреске на заборављеним зидовима неког изгубљеног манастира.

Архиђакон Викентије је завршио богословију Св. Арсенија у Сремским Карловцима 1969. године, имајући истовремено и послушање ђакона Епископа сремског Макарија. Када је пошао за Аустралију, далеке 1970. године, дали су му ту траку углавном из два разлога: прво, технологија је овде била на вишем нивоу па су се надали да ће се преснимавати, и друго, да ће тако моћи и овде да се учи наше појање. Била је то још једна жртва новом свету.

Овај историјски и архивски снимак из 1964-5. године је направљен од стране ентузијаста, непрофесионално, на неком, још тада застарелом магнетофону, кога је неки гастарбајтер половног купио и довукао из Немачке. Бранко Ченејац је данима седео у саборној цркви у Сремским Карловцима, снимајући на угљеном микрофону читав Осмогласник. Због тога, због година које су протекле, климе, прашине и буђе, снимак је врло скроман. Уствари јако лош. Али драгоцен за оне који знају да га цене.

Треба имати у виду да је Бранко Ченејац рођен 1903. Појање је учио и научио пред и у току Првог светског рата. Ово је оригинални пример тог нашег Српског православног народног црквеног појања.

Нека Господ прими слугу свога Бранка у Царство своје.

Прот. став. Србољуб Милетић