ПАМЋЕЊЕ, ПРИПОВЕДАЊЕ, ПОНАВЉАЊЕ

(Поводом 55. годишњице матуре 5. послератне генерације Српске православне богословије Светих Ћирила и Методија у Призрену)

 

Богослови 1960

Божијом милошћу, дочекао сам и ову годишњицу, па се присећам својих школских другова - призренских богословаца. Овом приликом желим да се присетим и особите генерације духовника, учитеља и професора, који су над нама бдили и трептали. У то време њих је било 12, а нас 180 и то из разних српских крајева, различитих дијалеката, обичаја и традиција.
У време када смо се уписали у богословију, као и пре тога, Призрен се налазио у тзв. "пограничној зони". До њега се није могло доћи без неке врсте пасоша (специјалне пропуснице). А наше богословско школовање смо почели када је на Патријаршију вршен великн политички притисак да богословију исели из Призрена.
Месец септембар 1955. године. Са братом сам допутовао возом до Урошевца, а онда шиптарским таксијем у "заграничну зону" Призрен. У Богословији су нас примили ректор Архимандрит Методије (Муждека) и економ протођакон Трифун Стефановић. Топло су нас дочекали. По прегледу докумената и уплати интерната одмах су ми одредили смештај. Брат се вратио кући.
Први пут сам се нашао ван родитељсже куће и то на тако великој удаљености. Као петнаестогодишњаку све ми је било ново и непознато: просторије, распоред активности, службе, професори, школски другови. Пошта је стизала и за време ручка се делила. Неко добије писмо, неко пакетић, неко у гардероби има џем, неко кајмак, а ја ништа. И да је била писмена, моја мајка не би имала времена да пише или шаље пакете због презапослености на пољопривреди.
Почела су предавања и предвиђене школске активности. У првом тромесечју сам добио двојку из српског језика и појања. У разочарењу мајци сам написао кратко писмо: "Драга нано, ја ништа не разумем шта се овде учи и шта се са мном дешава. Већ имам две слабе оцене. Ја хоћу да дођем кући".
Моје писмо је описменило моју мајку. Брзо сам добио телеграм следеће садржине: "Слушај Јово, ти не можеш доћи кући - тебе само могу донети кући!" После овога, све сам разумео и све ми је било јасно, а свих пет разреда и матуру сам завршио са одличним успехом.
Генерација духовника, учитеља и професора, који су нас чували и васпитавали, представљала је врхунску духовну и националну елиту и достигла је велика достигнућа у молитвености, богослужењу и сведочењу живе и пламене вере у јединог и живог Бога, Господа Исуса Христа. Из генерације наших професора Свети Архијерејски Сабор СПЦ је, вођен Духом Светим, изабрао два патријарха, пет архијереја и три ректора богословија! Исписујући ове редове присећам се Светог Апостола Павла који нас у Посланици Јеврејима саветује: "Опомињите се својих учитеља који вам казиваше реч Божију; гледајте на свршетак њихова живљења и угледајте се на веру њихову" (Јевр. 13: 7 и 17). Нека и мени овом приликом буде дозвољено да се, на свој начин, опоменем свакога од њих по памћењу које је петнаестогодишњаку, несвесном да му је у то време призив дошао одозго, остало из времена школовања и које је, без обзира на деценије проведене у далеком свету, сачувало како би и данас о томе приповедао.
У Богословију сам дошао по благослову тадашњег Епископа Нишког др Јована (Илића). Пре него што сам га срео, речено ми је да је то човек високог образовања, господског држања и очинског опхођења. Примио ме је за свог клирика и послао у Призренску богословију без пријемног испита. Том приликом ми је рекао: "Поп Голуб ће ти рећи шта све треба да учиниш".
Иначе, свештеник Голуб Цимбаљевић, родом из Берана, а вероучитељ у крушевачкој Гимназији је био хапшен више пута како од нацифашиста, тако и од комуниста. Био је парох при Храму Покрова Пресвете Богородице у селу Падеж у парохији којој смо припадали. Он је често писао текстове о вери и против безбожништва, а мене је као младог богословца касније охрабривао да проповедам у цркви. Обојица смо у то тешко послератно време позивани због тога на одговорност код судије за прекршаје. Свештеник Голуб је оставио великог трага у својој парохији, а остало је и у народу запамћено да је увек, после свећења водица, од прилога које му је народ даривао за извршене обреде, у локалној задрузи куповао и делио сеоској деци слаткише. Е, то је био мој парох и духовни отац прота Голуб!
Касније сам као свештеник у Америци прочитао да је мој надлежни Епископ Нишки Јован био један од неколико епископа који су, заједно са Митрополитом Скопским Јосифом (Цвијовићем), успели да сачувају брод Српске Патријаршије од потонућа за време наци-фашистичке окупације Јутославије у Другом светском рату док су Патријарх Гаврило и Епископ Николај били заточеници у Србији, а потом и у злогласном логору Дахау. По одслужењу војног рока, крајем 1963. године, на путу ка кући свратио сам у Ниш код Владике Јована. Замолио сам га да ми да диплому о свршеној богословској школи и положеном испиту зрелости. Објаснио сам му да намеравам да идем у Америку код свога оца. Без иједне речи ми је дао. Питао сам га какво је то "смјешеније јазиков" у Америци и Канади? Очински ме тмурно погледао и рекао: "Од Духа Светога није, а оно што од Бога није - пропашће. Запамти, синко, да је тамо насилно изведено смјешеније јазиков, како си га ти назвао. То је кратког века и брзо ће му доћи крај"!
Каква визија и какав савет!
Памтим, приповедам и понављам речи овог великог јерарха Српске Православне Цркве.
Архимандрит Методије Муждека, ректор богословије. Кад сам стигао у богословију, ђаци старијих генерација су нам за ректора рекли да је човек који познаје Свето Писмо од прве до последње странице. И заиста, кад су почела предавања, предавао нам је Свето Писмо од речи до речи, сваки стих и главу, али нам је било чудно, јер је скоро на крају сваког предавања говорио: "Не може! Брат је мио које вере био, па нож под грло!" Ми, деца, тада нисмо имали појма о трагедијама које су се догодиле у НДХ за време рата над српским народом. Оцу Методију су усташе заклале три брата (један избегао у Србију и био је, како смо чули, свештеник у Марковцу). Ништа од тога што је говорио нисмо разумели док нам неко није "тајно" објаснио његову трагедију.
У оно време није било књига већ смо имали бележнице. Могли смо да научимо оно што смо чули и записали. Хвала Богу, касније је стигао први "шапирограф", па смо имали копије са предавања.
Често сам се питао да ли је о. Методије икада спавао? Не знам, али је над нама бдио 24 сата дневно!
Једном приликом, браћа из старијих разреда нас млађе преварише да штрајкујемо против метохијског пасуља - "меџганика". На лицу оца ректора су се, када је сазнао за то, показали бол и туга, па нам се тихим гласом обратио: "Замислите, децо, мајку, која је од онога што је имала припремила ручак - обед, а деца јој одбију захтевајући да им спреми нешто што она нема. Како мислите да би се она осећала?" Онда нас је повишеним гласом укорио цитатима из Светог Писма до те мере да смо заједнички молили за опроштај, који је нам је он као добар родитељ одмах даровао.
У то време комунистичке власти су, преко јерархије, извршили самопроглашење тзв. Македонске православне цркве. Међу ученицима у свих пет разреда било је око педесет ђака из Македоније. Били су одлични слухисти и углавном добри ђаци, али су имали проблем са српским језиком. Међусобни односи су били добри. Међутим, када је дошла вест о проглашењу тзв. МПЦ, односи су се пореметили, јер смо их називали "расколницима".
Приметили смо да су у ректорат Богословије почела да долазе непозната цивилна лица "са машном и ташном". Под притиском режима, ректор Методије нам је саопштио да је употреба речи "расколник" строго забрањена!
Свога оца нисам видео све до одласка у Америку, јер је из немачког заробљеништва емигрирао. Када је сазнао да сам у богословији, током последње три године школовања, слао ми је 10 америчких долара месечно. То је било око 6000 динара у то време. Од тога сам плаћао 2000 динара за интернат, а 4000 ми је остајало за џепарац! Отац Методије ме је једном приликом позвао у канцеларију и рекао ми: "Тодоровићу, ти ћеш се покварити. Имаш много пара". "Оче Архимандрите, о каквим парама Ви говорите?! Све што имам - то је код Вас и у канцеларији економа. Ја никада не узимам без потписа и објашњења за шта се троши", рекох ја. "Кад будеш пошао кући на распуст да понесеш ово и да мајци својој предаш, а потврду да ми донесеш".
Како је он за нас бринуо и како нас је пазио то само деца правих родитеља могу разумети. А како је завршио? Требало га је уклонити са места ректора како би Богословију иселили из Призрена. Постао је Епископ Тимочки. Једно време је, да ли због стварних или измишљених здравствених проблема, провео у нишкој Топоници, а касније се упокојио. Знаће се тачно све у вези са њим када се архиви Удбе буду отворили и када свака истина изађе на видело.
Архимандрит Дометијан Павловић, звани "Дека", био је родом из околине Лесковца. Предавао нам је црквенословенски језик, патрологију и, ако се добро сећам, пастирку. Смирен, детаљан и озбиљан професор. Не само да смо уживали када он својим баритонским гласом отпоје "Величаније" уочи празника него смо духовно осећали да и ми пред Богом величамо светитеља или празник коме је Величаније посвећено. А када је на Васкрс из свега срца певао "Христос воскресе" јасно нам је било да је Господ васкрсао! Из милоште му је дат надимак "Дека", јер је био симпазитер покрета генерала Драже Михаиловића. Увек је током зиме носио шубару, али са крстићем.
Предмети које нам је предавао нису лаки и знали смо да се без познавања истих не може бити свештенослужитељ. На разредним испитима у мају месецу смо из "Декиних" предмета падали као "зреле шљиве". Уместо да признамо наше незнање, ми смо измислили причу да је "Дека љут зато што није изабран за епископа", јер је Свети Архијерејски Сабор одржаван у истом месецу. Касније је изабран за епископа новостворене Епархије Врањске, али је, на жалост, погинуо у саобраћајној несрећи са својим ђаконом.
Памтимо, приповедамо и понављамо духовни допринос у подизању и васпитавању будућих свештенослужитеља овог горостасног духовника и професора, а нарочито његову синовску оданост и љубав према својој мајци, коју је пазио и поштовао.
Протођакон Војин Ракић, професор догматике, апологетике и грчког језика - увек је ученицима говорио "рибо моја". На питање зашто каже "рибо моја", а не нешто друго, одговорао нам је: "Риба је света животиња, јер на грчком ἰχθύς означава Исуса Христа".
Био је веома учен, али и практичан човек. Сећам се како смо жарко желели да макар видимо "Догматику" аве Јустина, о коме смо доста слушали, али је није било. Хватали смо белешке на предавањима оца Војина, а била су концизна и јасна. Њихов извор је био "Догматика" аве Јустина. Ми смо та његова предавања читали тек касније, када су одштампана, а и данас сам срећан што су потоње генерације могле да их користе.
Иако су догмати искључиво везани за веру, отац Војин је знао да нађе дивне примере како би нам неке од њих објаснио. Ево примера како нам је објашњавао догмат о Светој Тројици - један Бог у три ипостаси. "Погледајмо Сунце", вели он "видимо лопту - Бог Отац; из ње излази светлост - Бог Син и осећамо топлоту - Бог Дух Свети. Или, узмимо као пример воду Н2О. При нормалној температури се јавља као течност. На ниским температурама постаје лед, а на високим температурама она постаје пара. У сваком случају, хемијски састав воде је Н2О, али се појављује у три различите форме".
Отац Војин је био диван проповедник, али никад није говорио дуже од осам минута. Знао је како, а и имао је у то време довољно храбрости да критикује упропаститеље српског народа - безбожне комунисте. Хвала Богу, сачувао сам његове проповеди које сам записивао током петогодишњег школовања, па уз благодарност Богу за оваквог учитеља, памтим, приповедам и понављам све оно што нас је научио.
Ђакон Милун Милетић, професор црквеног појања, психологије, логике, историје и филозофије. Родом је био из околине Рибарске бање код Крушевца. Једном приликом за писмени задатак из филозофије нам је дао тему:"Ја знам да ништа не знам" од философа Сократа. Како су други прошли, не знам. Ја углавном нисам ни могао да почнем да пишем. Приђе ми о. Милун, па ме пита: "Шта је Тодоровићу? Још увек размишљаш. Пиши, јер се ближи крај часа". Ја занемео и пред њим и пред темом, а он ми каже: "Зар не видиш дете да је философ Сократ, пред целим светом, заувек признао да зна да ништа не зна, а ти ни то не знаш?!"
Другом приликом, дошла је наредба да се "пелцујемо" због неке епидемије. Кад ујутру, на путу у пољски клозет, под утицајем те медицине, ја се онесвестим, паднем и главом ударим у камен тако да сам повредио задњи део лобање. О. Милун је као дежурни васпитач дошао у амбуланту да ме обиђе, па ми каже: "Шта је Тодоровићу? Нешто ти није ништа?"
Кад се једном на седници наставног већа повела дискусија због тога што се један од ђака побунио зато што му је о. Милун дао три минус из појања, о. Милун је, да би доказао исправност оцене, донео магнетофон који смо ми тада први пут видели. Снимао је појање дотичног и пустио снимак пред целим разредом. Без обзира на општи смех који је изазван снимком, о. Милун му рече: "Видиш дете, разне таленте је Господ дао свима нама да их употребљавамо на добро душа и тела наших, а тамо где је закржљало, има могућности да се закржљалост очисти. Само треба питати и замолити и доста труда уложити". Памтим, приповедам и понављам о о. Милуну Милетићу, који је тада са својом супругом Оливером имао сина Србу, који је сада свештеник у Аустралији, а који је за нас некада био "маскота" миловање наше, заједно са "Миланчетом" Дачићем.
Протосинђел Милутин Стојадиновић, професор литургике са црквеном археологијом и пасхалијом. Сећам се да је он једини имао Мирковићеве Литургике. А ми? Слушај! Бележи! Памти! Зато смо му узвраћали. Кад би год прошао поред наше учионице као васпитач или када би негде одлазио, ми, ето, као вежбамо стихиру Српским светитељима. Из свег гласа загрмимо: "преподобни Милутине..."! Он се обазре, насмеши се и одлази својим послом.
Ако је била Литургија, или било која литургијска свечаност, знало се да је о. Милутин задужен за организацију. Он је то водио до те мере да се знало ко су чтеци, крстоносци, рипидоносци, свећеносци и остало. Све је морало да буде "под конац", сви смо распоређивани по величини и знали смо где, када и како да се крећемо или стојимо. И на крају, учећи нас свршавању Свете Литургије, увек је доносио неколико просфора за проскомидију. Објашњавао нам је како се врши проскомидија. Једном приликом, просфора је била шупљикава, па су странице Агнеца биле храпаве. На то нам каже: "Видите децо, Господ Исус Христос је најлепше дете које је мајка родила. Он је увек био не само леп већ и уредан и био је углед свету"... Док нам је то говорио, копљем је очистио храпаве стране Агнеца и са таквом пажњом средио да Агнец буде леп као Христос. Рекао нам је: "Трудите се да и ви у свом свештенослужењу будете духовно лепи, свети и уредни као што је Господ Исус Христос био, јер ово што ћете чинити, чинићете у Његов спомен". Ево, памтимо те оче, приповедамо и понављамо!
Младомир Тодоровић, суплент за српски језик са историјом књижевности, латински језик и омилитику. Отац му је био свештеник Алекса Тодоровић из Минхена. Као разредни старешина бдио је над нама током свих пет година школовања. По положеном професорском испиту и ступању у брак, постављен је за ректора богословије у Сремским Карловцима.
То је човек господског држања, одмерен и дисциплинован. Као син антикомунистичког емигранта, увек је био под присмотром безбожничких власти. Професор Младомир је био једини извор наших сиромашних сазнања о активностима СПЦ у дијаспори, а нарочито о епископима Дионисију, Николају и Иринеју. Преко њега смо чули и за упокојење Владике Николаја Велимировића.
Поносни смо били када је цео његов разред због добрих оцена примио комплетна нова одела, а послао их је на дар Владика Николај из Америке. Памтимо, приповедамо и понављамо, молећи се Богу за здравље оца Младомира Тодоровића и његове породице.
Протођакон Трифун Стефановић, економ богословије. Због малог раста смо га из милоште звали "ђаконче Трива". Поред огромне одговорности економа богословије да у том тешком и оскудном времену обезбеди "јастије и питије", постељину и грејање, да чува фондове сваког појединца и много другог што је потребно за нормално функционисање школе од 180 ученика у пет разреда, предавао нам је теорију музике и хорско појање, општу хигијену, а био је и епархијски ђакон. Никад љут, увек насмејан, прави збрижитељ поверене му деце. Много су му били од помоћи, а нама као други родитељи, особље у кухињи, вешерају, радионици и то: Коста, Трајко, Јовче, Синиша и други. Са нестрпљењем смо очекивали да он ђаконује недељом, а да градски хор поје у Саборном Храму Св. Ђорђа под руководством директора Боде Бенђаревића.
Ово су били духовници, учитељи и професори током свих пет година нашег школовања. Морам да поменем и оне који су нам, такође, предавали, али не свих пет година - архиђакона Марка Видицког, г. Јанка Радовановића и ђакона Душан Дачића.
Архиђакон Марко Видицки, професор руског језика и моралног богословља. Готово на сваком часу руског језика отпевао би песму: "Волга, Волга, мат роднаја, Волга рускаја река..." и тако поставио тон да пријемчивије учимо овај словенски језик.
Предавања из моралног богословља су била веома опширна. Наше белешке нам не би много помогле да нам није давао копије својих предавања. Ево једног његовог објашњења јеванђелског блаженства - Блажени су миротворци. У то време су многе државе водиле велику кампању за мир у свету. Сви су говорили: мир, мир, а мира нема. Зашто? Архиђакон Марко нам је то овако објаснио: "Велики јерарх Цркве (мислећи на Владику Николаја) вели да нико не може бити миротворац док најпре није миродржац, тј. док најпре није стекао Христов мир у срцу своме... Није случајно да је похвалу миротворцима Господ ставио тек на седмом месту у Блаженстаима. Значи, ти не можеш да проповедаш мир целом свету ако, прво, ниси осетио сиромаштво духом, ако ниси плакао, ако ниси кротак, ако ниси осетио глад и жеђ за правдом, ако ниси милосрдан и ако ниси чист срцем да можеш Бога видети - тек онда можеш изговорити реч мир... „Мир свој дајем вам...“ Дакле, Христос даје мир, а не само проповеда". Тако нас је учио о. Марко Видицки.
У то време се усталила пракса безбожних власти да нас позивају у војску у трећем разреду школовања. Прекидајући школовање, многима су "опрали мозгове" те се нису вратили назад у богословију. Прикупивши разна питања којима су "бомбардовали" богословце у војсци, о. Марко је написао опширан реферат под насловом "Богослов у војсци". Дивно је одговорио на сва њихова безбожна питања. А ја, наиван, кад сам пошао у војску, понесем копију, умножим је и поделим четворици богословаца у четири војне чете у Марибору.
При вршењу смотре, офирици су нашли копију тог текста о. Марка код једног, па код другог војника - богословца и, најзад, и код нас двојице. Ја сам морао на рапорт код тајне војне полиције. Завршило се добро, јер да остали нису потврдили да сам им рекао да прочитају, спале или пошаљу кући, завршио бих на Голом Отоку. Хвала милом Богу, па нисам! Хвала о. Марку Видицком за све!
Г. Јанко Радовановић, суплент на предметима библијска историја и општа историја са народном историјом. Био је одан Цркви, али веома слабог здравља те је често падао у нераслоложење. Када сам 1991. године, после 27 година први пут дошао у Србију, видели смо се, дуго разговарали и сазнао сам много о његовом животном крсту који је носио. Али, срећан сам што је у његовом случају милосрђе ипак надвисило све наше људске слабости. Успели смо да му и обезбедимо потребне лекове из Америке.
Чуо сам да се преселио у Небеску Цркву. Нека му је Богом просто!
Бог је добар и вечито чини добро. Тако нас је у другој половини петогодишњег школовања обдарио тројицом врхунских духовника и учитеља, а то су: Епископ рашко-призренски Павле, касније Патријарх Српски; јеромонах Иринеј, касније Епископ Нишки, садашњи Патријарх Српски и ђакон Душан Дачић, касније протојереј-ставрофор и ректор богословије Светог Саве у Београду.
Ђакон Душан Дачић, професор педагогике са методиком. Будући да је свештенослужитељу одређено да брине за душе својих верних и да ће морати дати одговор на Страшном Христовом суду за сваку од њих то је овај предмет - педагогика - од огромне важности за поучавање и припрему будућих свештеника. Значи, треба будућег свештеника научити како да на прави начин учи и духовно назиђује своју паству. А то је немогуће без знања и изграђеног метода - начина. Професор Дачић је као прави отац и педагог бриљирао не само у знању него и умећу опхођења са сваким од нас.
Епископ Рашко-призренски Павле, Патријарх србски. Дух Свети дејствује кад хоће, где хоће и преко кога хоће. Својим вечитим и неизмерним доброчинством шаље најодабраније и најподобније и поставља их тамо где је најпотребније у најтежим временима и приликама за Цркву и за нацију. Тако је и са епископом, односно потоњим Патријархом Павлом. Писано је и писаће се о његовој верности монашким заветима, молитви и посту, телесном и духовном, трудољубљу и богослужењу, свакодневном раду и животу, о његовим страдањима на Косову и Метохији. И данас се чују и трајно остају упамћене његове речи поуке и утехе: "Не бојати се никога и ничега осим греха... јер нас грех удаљује од Христа", "Будимо људи" и "Нека вам речи буду благе, а докази јаки". Много тога је изрекао и својим јеванђељским животом посведочио овај апостол мира, носилац смерности, подвижништва и човекољубља. На ватри његове пламене и живе вере су се многи огрејали, греју се и грејаће се. Јер, "не може се град сакрити кад на гори стоји".
Сећам се, у трећем разреду, школске 1957/58, пред Божић је у Призрен као изабрани Епископ Рашко-Призренски дошао Епископ Павле. Посетио је богословију више пута, али се брзо пронела вест да најчешће иде пешице и да без најаве посећује околне парохије и манастире. Једног дана настаде "олуја" разних вести: Нестао Владика Павле! Нико не зна где је епископ! Са тим вестима су у богословију дошли службеници Епископије. Забринутост је из минута у минут расла. Али, беху ту две старосрпкиње, које су, редовно посећивале сва богослужења у саборној цркви Светог Ђорђа. У својој забринутости, препоручише ректору: "Да си идемо у црква на молитву". У неубичајено време, промарширасмо кроз град и уђосмо у храм. И гле чуда! На врху трију састављених стуба - мердевина, у главној куполи Епископ Павле је прао прозоре!!! Старосрпкиње погледаше у нас, па кроз сузе радоснице узвикнуше: "Видите децо, има Бога, само му се треба молити!"
Памтимо, приповедамо и понављамо о делима овог сведока који је вером и животом, у веома тешким временима, сведочио Јеванђеље Спасово свима који имају очи да виде и уши да чују, јер "његова се светлост светли пред људима, да би видели његова добра дела и прославили Оца нашега који је на небесима" (Мт. 5,16).
Јеромонах Иринеј, суплент, епископ Нишки и садашњи Патријарх Српски.
Био је најмлађи у наставничком већу богословије. Поред других предмета, предавао нам је црквено право са брачним правом. Ми смо имали своја младалачка размишљања о томе, па смо међу собом говорили: "Хајде што су нам послали овог младог монаха да нас учи црквено право и каноне. То разумемо, али шта ће нам он рећи о браку и брачним обавезама?" Ипак смо имали особито поштовање према њему и било нам је мило што смо годинама били блиски са њим. Иначе је као предавач, васпитач и свештенослужитељ увек био узоран, директан и дисциплинован. Истрајно се трудио да исте животне дисциплине развије и код нас будућих свештенослужитеља. И да нас је неко онда питао: "Шта предвиђате у будућности за овог човека", не верујем да би ико могао са убеђењем да предвиди да ће суплент, јеромонах Иринеј, по положеном професорском испиту, Божијим благословом постати ректор богословије, потом Епископ Нишки и на крају Патријарх Српски!
Дубоког сам уверења да је тадашњи Епископ Рашко-Призренски Павле својим јеванђељским животом и радом имао великог утицаја на живот младог јеромонаха Иринеја. Ево и неколико животних сличности: у детињству Павле је остао без мајке, а Иринеј без оца; постдипломске студије су обојица похађали у Атини; Павле је 33 године био владика у Призрену, а Иринеј 35 у Нишу. Њихова братска сарадња је била уочљива, јер је Епископ Иринеј врло често био у пратњи Патријарха Павла, нарочито приликом превазилажења тзв. америчко-канадског раскола, где се Епископ Нишки, садашњи Патријарх Иринеј, први састао са Митрополитом Новограчаничким Иринејем и тако су почели договоре, који су се, свима на радост, позитивно завршили.
Срели смо се, после вшпе деценија, у Манастиру Нова Грачаница код Чикага. На бденију, неколико свештеника са студентима наизменично чита и пева. Владика Нишки Иринеј, који је био у пратњи Патријарха Павла, изненада стави књигу пред мене и рече ми: "Хајде Јоване!" Изненађен, ја "крахирах" на утврђеној мелодији познате катавасије "Отверзу уста моја...", а он на то рече: "Назад у клупу Јоване!"
Ето, "опомињући се својих учитеља који нам казиваху реч Божију" памтимо, приповедамо и понављамо бригу, узор и доброту њихову, молећи се Господу за њих.
Уз све благодети које смо имали у овим људима, имали смо прилику и да понесемо благослов којим нас је Бог обдарио да нам изасланик Светог Архијерејског Синода на разредним и матурским испитима буде дугогодишњи ректор Призренске богословије, протојереј-ставрофор Живан Маринковић. Људина!!!
И на крају, морам да поменем још један велики благослов: По устоличењу Патријарха Германа у Пећи Свети Архијерејски Сабор у пуном саставу је свратио у Призренску богословију и поделио нам благослов за почетак матурских испита.
Нека Господ подари рајско насеље свим нашим духовним учитељима и оцима који су отишли пред Лице Божије са овога света, а нама здравља и спасења у све дане живота нашег.
Слава Богу за све!

Протојереј-ставрофор Јован Тодоровић
(Из: Епархијски опсервер, стр 12 и 13)