“ВАСЕЉЕНСКИ” ГРЦИ


Битке за коначно ослобођење од турске окупације, вођене су од стране балканских народа током читавог 19. века, како на бојним тако и на дипломатским пољима. Међу Грцима је владала тзв. „велика идеја” о ослобођењу свих Грка и повратку њихових историјских територија. Завршетком Балканског рата (1912 - 1913), потом Првог светског и најзад Грчко-турског рата (1919 - 1922), дошло је до ослобођења и повећања грчких земаља, али је миром у Лозани (1923.) уговорена и обавезна размена становништва између Грчке и Турске. Као резултат тога, око 1,400,000 Грка је прешло из Турске и око 350,000 Муслимана је напустило Грчку. Ово међународно подржано етничко чишћење, огромна присилна и веома болна размена, донела је Грчкој хомогеност становништва, али је са дипломатске стране поништила тако-звану политичко - етничку грчку „Велику идеју” (Мегало идеа) о повратку значајног дела територија некадашње Византије, а изнад свега, њене бивше престонице. Некадашњи Константинопољ је и даље остао Истанбул, са незнатним бројем православних Грка. Као последица ових догађаја, на црквеном плану, Цариградска архиепископија је изгубила свој некадашњи значај, а почасни назив „Васељенска патријаршија” остао је само историјски спомен.

 

Један од начина политичке борбе да се традиција Цариградске патријаршије спасе од потпуне маргинализације био је и покушај буквалне примене почасног назива „Васељенска”. Тако се почетком 20. века, по први пут у историји Хришћанске православне цркве, у Фанару проналазе сасвим нова и до тада непозната тумачења Канона. Посебно 28. правила Четвртог или Халкидонског Васељенског сабора. Ради тога, древним канонима Православне цркве почиње да се придаје једно сасвим ново значење, које доскорашњим тумачима није било познато.

 

Још је св. владика Николај Велимировић, у своме извештају Светом архијерејском сабору СПЦ од 13/26 јуна 1921. године, упозорио: „Гледиште Грка најбоље ми је објаснио Митрополит атински Мелетије Метаксакис, који се... позива на канон 28. ИВ Васељенског сабора, сходно коме све цркве у земљама ÄварварскимÄ спадају под јурисдикцију патријарха у Цариграду. Ова јурисдикција, према његовом мишљењу, била би више почасна, а конкретније би се она пројављивала само у случајевима апелата од једне незадовољне стране.[1]

 

Наравно, Васељенски патријарх нема претензија да води свакодневне послове помесних Православних цркава. Али би желео да полаже право да буде њихов врховни судија. Према томе, пред Фанаром се нашао задатак изградње две сасвим нове конструкције тумачења устројства и јединства древне Православне цркве:

 

1. Почасној титули „Васељенски патријарх” приписати сасвим буквално значење, и

2. све православне, који се налазе изван својих матичних земаља, ставити под његову јурисдикцију.

 

На тај начин, једна евентуална јурисдикција над „читавом васељеном”, повратила би углед и значај престолу Цариграда који је у стварности остао само историјски значајан престо, са бројним титуларним епископима, без верног народа, без територија и без стварног надлештва над неком значајнијом хришћанском паством.

 

Прот. Србољуб Милетић

 
[1] Сабрана дела, књ. 10, Хилместир 1983. Стр. 467.