СУДСКИ ПРОЦЕС У ВИКТОРИЈИ

СПЦ У АУСТРАЛИЈИ ТОЛЕРИСАНА АЛИ НЕ И ПРИЗНАТА

Средином октобра 2000. године, Врховни суд аустралијске државе Викторије, донео је пресуду у корист тужиоца, Архиепископа Стилијаноса, противу „Грчке Православне заједнице Св. Јован Претеча” у Мелбурну. Судски процес је започео још 1995. године и у њему се водила парница око сврхе имовинског труста (поверенства) ове грчке Црквене општине.

 

Tоком судског процеса који је трајао око 5 година, да би се разрешило питање управљања имовином, претресана су и питања која се тичу историјског и канонског устројства Православне цркве. Суд је узео у обзир и одлуку о рашчињењу двојице епископа Јерусалимске патријаршије у Аустралији, као и претње рашчињењем, самом Јерусалимском патријарху, од стране грчког Великог и врховног синода у јулу 1993. године, уколико патријарх не повуче своје клирике из Аустралије и Америке.

 

Главни предмет овог процеса који је Грчка архиепископија Аустралије и Новог Зеланда добила, а то је питање имовине ове грчке Црквене општине, није од ширег значаја. Међутим, интересантно је осврнути се на евиденцију и сведочење представника Архиепископије на овом суђењу, у вези канона и устројства Православне цркве.

 

Образлажући пресуду на око 58 страница, судија Врховног суда Г. Менди користи опширну евиденцију поднету од стране представника грчке Архиепископије, која се бави питањем јурисдикције и првенства Цариградског патријарха у Православној Цркви. У њој се наводи суђење из 1924. у вези Грчке православне цркве у Викторији, у коме судија примећује да „Све Православне цркве, укључујући и Аутокефалну Цркву Грчке, признају Васељенског патријарха као неоспорног поглавара Источне Православне Цркве” (стр. 9).

 

У пресуди се наводи свих седам Васељенских сабора, као и неке њихове одлуке које се не цитирају дословно, већ излажу описно. На стр. 7 пресуде, 28. канон Халкидонског сабора се цитира на следећи начин: „У Понту, Азијској и Тракијској дијецези, митрополите ових дијецеза, као и оне који су међу варварима (земље дијаспоре, које нису настањене Хришћанима) треба да рукополаже патријарх Константинопоља”! Стр. 8. пресуде, наставља: „Васељенски патријарх Григорије и Свети синод Константинопоља, на основу канонског права Константинопоља да администрира земљама дијаспоре, оснива 7. марта 1924. Митрополију за Аустралију”!

 

Важна тачка по питању јурисдикције на овом суђењу, било је и сведочење Грчког Епископа за Мелбурн, Њ. преосвештенства Јосифа, који је на суду под заклетвом изјавио да: „Разне аутокефалне цркве у саставу Православне Цркве, имају своје територије, али је Васељенска патријаршија Константинопоља током многих векова имала одговорност не само за своју територију, већ и за друге регионе, укључујући и ’варварске’ или ’дијаспору’, као што је Аустралија, т.ј. земље које немају своје аутокефалне цркве.” Доказни материјал је између осталог укључивао и „Крмчију”, као и докторску дисертацију поменутог Епископа Јосифа на ову тему, у којој се између осталог каже: „Ван граница ових патријаршија, у дијаспори, толерисано је, али не и прихваћено (или признато) од стране Цркве да људи могу припадати цркви која одражава њихово етничко порекло... то се догодило у овом веку, и то ће бити централни предмет за исправљање на будућем Светом синоду. У сваком случају, канонски, Аустралија је увек била под јурисдикцијом Васељенске патријаршије Константинопоља.” (стр. 31)

 

У разговору са адвокатима грчке архиепископије, поводом овог случаја, сазнали смо да Цариградска патријаршија свесно и постојано настоји да кроз различите судске процесе у Аустралији, Америци и уопште у целој дијаспори, изгради правну основу по којој би се наводно видело да на темељу Канона и права које су Васељенски сабори дали Цариградском патријарху, он, као „Васељенски” патријарх, има законско и историјско право јурисдикције над јерархијом и свим члановима Православне цркве у свим „земљама варвара” - т.ј. дијаспоре.

 

Прот. Србољуб Милетић