Разговор с поводом
Јереј Србољуб Милетић, Старешина храма
Свети архиђакон Стефан у Рути Хилу, Сиднеј
 
Пише: Бранка Дутина.
„СРПСКИ ГЛАС”
5. 10. 2001.
 

КАКВЕ ТО ВЕЗЕ ИМА СА РЕЛИГИЈОМ?


  • „Верски рат” - то је толико извикана фраза, људи заборављају да су ратови у огромној већини случајева почињани и вођени због политике, па макар та политика била и у име неке религије!
  • Религија се бави човеком, појединцем - као непоновљивом личношћу, свако решавање питања људи као групе понижава човека појединца, правећи од њега масу и прости број.
 
 

Полако, али сигурно, страх постаје део свакодневног живота донедавно безбрижног и развијеног Запада. Након терористичког напада на Америку више ништа није као што је некад било у Америци, Аустралији, Европи, али ни у исламским државама. Нигде на свету. Тих неколико сати страхоте, пакла и људске немоћи изазивају страх од могућности да се нешто слично или још горе понови било где. Истовремено, људи у исламском свету страхују од осветничких подухвата рањених, понижених и уздрманих водећих светских сила. Сви се опремају за борбу против тероризма, али са прећутним предзнаком религиозних различитости. Једни се позивају на „свети рат”, други зову у „одбрану од исламског фундаментализма”. О чему се овде заправо ради? Да ли је до ове пометње дошло због различитости у религијама, или је у питању нешто друго? Колико су људи лоши или добри због припадности одређеној религији, и шта је заправо то што доводи до сукоба међу народима? Да ли је ово што се човечанству догађа израз духовности, питали смо оца Србољуба Милетића?

Ја се бавим духовним стварима, и као свештеник не бих могао да коментаришем политичке или терористичке националне несреће па ни епидемије, ратове, буне и устанке - рекао је јереј Србољуб Милетић, Старешина цркве свети Архиђакон Стефан у Рути Хилу. - Духовност се, између осталог, своди на решавање проблема личности појединца. Не можете решити проблем света, ако не решите проблем поједине личности човека. Свако решавање људи као гомиле или групе, понижава људе тиме што од њих прави безличну масу и бројеве. Кроз историју се показало да глобално и паушално решавање таквих питања на дуже стазе доноси више проблема него што их решава. Једноставно речено, људи су личности а не бројке, без обзира колико их ми статистички испитивали.

Религија се бави човеком, појединцем, као личношћу, и то -непоновљивом личношћу. Сваки поједини човек је створен од Бога и као такав он је не само сада, него за читаву вечност непоновљив. Ми се бавимо проблемом личности појединца који жели добро свету који је огрезао у злу. Оно што имамо, то нудимо човеку, помажемо његовој личности, али нисмо туристичка агенција да позовемо људе у некакав „црквени аутобус”, па да би их као пасивне посматраче групно одвеземо у рај. Свака личност, сваки човек мора прећи тај пут својим „ногама” и својим личним напорима; својом слободном вољом да уложи труд ка напретку - а ми смо ту да га снабдемо оним што му је потребно на том путу, без чега би он лутао по светским ветрометинама и беспућима. Нама је сам Господ трасирао и показао тај пут и ми га само нудимо својим ближњима.

Верски рат” - то је толико извикана фраза да је постала готово смешна. Ратови су увек започињани и вођени због политике, па макар та политика била и у име неке религије. Политике разних свертских сила доводе до ратова и великих и малих. И још се нико није одрекао политике због тога. Нико не каже да је политика, у глобалу, лоша ствар, нико не каже, - „ето, то је политички рат”. Било би много природније и истинитије причати о политичким ратовима, па тек после тога можда размишљати и о неким другим аспектима у људскиом животу. Ова фраза никако не стоји и тотално је погрешна . Чак и кад би нека од религија била та која би позивала на рат, ја као православни свестеник небих био позван да у њихово име објашњавам њихов став.

* Српско искуство

- Нешто слично се догодило и на просторима наше земље. Још 1991. почело је да се виче „верски рат”. А сви смо видели да је Европска (а и светска) Заједница позвала југословенске републике да напусте своју земљу - и то је био почетак рата у Југославији. Људи имају кратко памћење. Непосредни узрок је био захтев Европске Економске Заједнице југословенским републикама појединачно да поднесу молбе за чластво, стим што се није прецизирало ни када, нити да ли ће уопште бити примљене. Југославији је дат ултиматум. Држава је тражила прелазни период, рок од око десетак година, а ЕУ је рекла - не може; дали су само рок од месец дана ! После тога, десио се конгрес на коме се Југославија распала, Словенци су изашли, а за њима Хрвати. Остао је Милошевић са захтевом за десетогодишњи период преласка на тржишну економију и слободне изборе. Европа и „свет” су рекли: ако не може Југославија, онда нека то учине републике појединачно. Данас, сагледавајући све то што се догађало као претеча рата, какве сад то везе има са религијом? Никакве! Што се десило да је у одређеним републикама већина ставовништва била католичка, у другој муслиманска, у трећој православна - није се због тога ратовало! Ратовало се због уласка у светска, а не црквена друштва и заједнице. Ратовало се због власти, управљања, новца, господарења и политике, а не због поста и молитве!

Уопште, не зна по ком основу бисмо могли Србе у целини назвати православним народом! Само зато што су (можда) крштени? Молим вас, прошетајте улицом, погледајте мало боље људе око себе. Шта то ви на њима видите православно? Ако је то што можда једном или ни једном годишње иду у православни храм - цркву, ако их то чини православнима, ја се онда осећам изгубљено. У једном великом граду од 350 хиљада Срба у сред Србије, постоје три цркве у којима све заједно недељом немате укупно ни сто људи на литургији. А тај град мисли да је православан. У Београду на пример, то је милионски град, и у њему је недељом у цркви - према броју Срба у граду - шака јада верника. О овоме сам ја говорио и у Србији за време рата. Људи су имали обичај да кажу како свет ратује против нас зато што смо ми православни. Ја сам и у цркви говорио: немојте мислити да свет ратује против нас зато што смо ми православни! Свет ратује на нас зато сто нисмо довољно православни!. Да смо били и остали православни, свет не само што неби због тога ратовао против нас, него се никада не бисмо ни нашли у овој ситуацији. Никада небисмо имали тако милитантну, безбожну, ауторитативну и тоталитарну власт која пркоси и здравом разуму, а камо ли другима.

Ако само мало употребимо здраву памет и погледамо на пример, када је неко члан ватрогасног друштва или можда Црвеног Крста, он мора редовно плаћати чланарину, мора да иде на састанке, мора да учествује. Ако не долази, ако није активан, више не припада организацији. А људи не долазе пет или десет година у цркву, не исповедају се, не причешћују се, не живе хришћански али упорно мисле како су православни. По чему, молим вас лепо? Ако човек не пости, не моли се Богу, не причешћује се, не примењује хришћански морал и принципе у свакодневном животу, он престаје да буде Хришћанин, губи везу са Богом и Црквом. Он се наравно, у сваком тренутку може вратити Богу, својој души и Цркви, али док то не учини, он није православни. Толико би бар требало да буде јасно.

О Духовности

Без обзира да ли у Православљу, Исламу или Будизму, у духовном животу владају духовни закони. Тамо нема математике, физике и тако-званих „егзактних” наука. Мада, са друге стране, сама врхунска физика, или на пример, квантна механика, постављају легитимно питање да ли у крајњем смислу духовни закони владају у овом, физичком свету?

Постоје принципи и норме у духовним стварима, које упућују на правац како да живимо и радимо. Духовни живот није тако егзактан у логичком смислу као физичке науке из основне или средње школе. Логика је одлична алатка, али је она сама недовољна за духовни живот. Логика се не може избећи нити игнорисати, али се може превазићи и употпунити духовном мудрошћу и искуством. Рационализам је почетак, али је сам за себе недовољан и врло слаб темељ за духовност. Рационално, човек може да размишља на пример, о светлости. Али истог трена када упалите сијалицу, одједном, уместо мрака, све се види јасно. Сада више не размишљамо, већ видимо где је шта, како су ствари око нас распоређене. Међутим, то нам још увек не говори шта је од чега боље или где бисмо требали да идемо? То зависи од наших жеља и томе претходи наше планирање за ово или оно. Сама јасноћа не даје по себи критеријуме о добру и злу. Њима претходи наше искуство и лична жеља или амбиција. Због тога је јасноћа разума потребна као очни вид, али она сама није довољна да досегне у бескрај, у вечност.

Једна је ствар када вам је нешто јасно а сасвим је друга ствар да ли је то у реду или не? На пример, многим људима је јасно да је дрога штетна, али је и даље узимају. А дрога има разних, па и духовних и психолошких. И новац може да буде дрога, исто као и власт, или славољубље, и т.д. Дакле рационализам није сам по себи нека основа за духовност, он је ту као једна од сила којим нас је Бог обдарио да се њима користимо. Али ту су и друге наше силе и моћи. Ако их не користимо, оне закржљају и човек се претвара у богаља. Душа има три моћи или силе: разум, вољу и осећања. То су три уда наше душе.

У физичком смислу имамо по два ока, два уха, две руке, две ноге, а у духовном смислу имамо три уда: ум, вољу и осећање. А сви удови треба да се вежбају, васпитавају, тренирају и користе подједнако. Ни једноме од њих не припада круна нити прво место, већ се они међусобно употпуњују, један другог проверавају, допуњују и потпомажу. Такође, ако било који од та три уда запоставимо, он закржља и човек постаје шепав, постаје инвалид за тај један уд.

Географски и грубо речено, Запад почива на рационализму. Затим, негде од нас Срба па до Блиског Истока од прилике, култура тих народа се ослања на осећања, док се, идући даље на Исток, гледајући Кину и Јапан она заснива на вољи. Тако су некако базиране и тако су се развијале културе. Нити ум сам за себе може да царује, нити само воља може да ваља кладе. Осећања, сама по себи, ако нису пропуштена - проверена кроз вољу и ум, постају један хаос. Дакле, сва три уда морају да проверавају један другог и да буду усклађенаи како би се дошло до хармоније у жељама, одлучивању и понашању. А све се проверава искуством. Када се то не догоди, последице су лоше, више или мање, како за појединце, тако и за околину. - Нагласио је на крају разговора отац Србољуб Милетић.