Публиковање карикатура које су увредиле Мухамеданце

Исмевање и ругање не приличи православним Хришћанима.

Објављивање карикатура исламског пророка Мухамеда изазвало је велике протесте у муслиманским земљама и уопште, широм света. Спаљено је или демолирано неколико амбасада и конзулата земаља у којима су карикатуре објављене. Од тада је организовано много дискусија и форума на тему слободе говора и штампе. Многи су се бавили питањем да ли је и због чега овакво приказивање било увредљиво, ради ли се о сукобу цивилизација и вера, или је овај догађај био искоришћен у политичке сврхе?

Огласиле су се и многе верске вође, међу њима и православни, говорећи о верској толеранцији и солидарности, о злоупотреби слободе у циљу вређања верских осећања, противу подстицања мржње и ширења непријатељства, противу верског фанатизма, а за унапређивање међуверског дијалога и слично - што смо већ могли да чујемо из разних политичких кругова. Али, какав би био став нас, православних Хришћана, по овом питању?

Чини нам се очигледно да карикатура, сама по себи, није нешто што би припадало православном Хришћанству. Чак и на први поглед је јасно да се некако не уклапа у њега. Карикатура, као развијени савремени ликовни, па и књижевни израз, јесте пре свега, претеривање и преувеличавање особина неке личности, ситуације или догађаја, у коме намерно претеривање изазива осећање смешнога. Када се за некога каже да је карикатура, мисли се на наказу, ругобу, накараду, ругло... Карикирати на српском језику значи унаказити, нагрдити, преувеличавати извесне особине ради исмевања. (упореди: М. Вујаклија, Лексикон страних речи, Београд 1988. стр. 404)

Када знамо шта то значи, свакако да нам је лакше и јасније да знамо и колико вреди. Ако одбацимо све политичке и друштвене фразе, које смо већ довољно слушали, остаје нам да закључимо да није хришћански исмевати било кога. Сам Господ Христос се никоме није ругао нити је икога исмевао. Нису то чинили ни апостоли и свети Оци, нити наши дедови и претци. Наши стари се нису ругали чак ни непријатељу. Борили су се са њим, али су и га поштовали, а не исмевали. Било је шала и вицева, али је тешко наћи оно што данас представља облик карикатуре. Исмевање и ругање, било коме, није својствено нашем народу, и уопште не приличи православним Хришћанима.

 

Прот. Србољуб Милетић