Псалам:

Господе, пошаљи нам Духа кога свет не може примити


Ти си Господе, својом мудрошћу створио свет и учврстио си небеса разумом. Поставио си заповести своје као светила у тами и науком својом си као светлошћу обасјао свет. Даровао си нам живот и љубављу си нас неговао, да би узрастали у разуму.

Али ми попалисмо своје свеће и одлутасмо за жељама срца свога у мрак, уздајући се у свој разум. Светлошћу његовом тражисмо сунце мимо тебе, и то тамо где оно залази. Иђасмо у школу код оних који пропадају и учисмо се код оних који не граде већ отимају. Прависмо се важни и жељасмо да оставимо утисак на оне који Духа немају. Уместо страха твога изабрасмо сујету и постасмо дрски пред народима и поглаварима земаљским.

Ти си Господе, рекао: "Умолићу Оца и даће вам Утешитеља, Духа Истине, кога свет не може примити јер га не види, нити га познаје!" А ми, тражисмо да пронађемо међу народима, државама и светским организацијама све наше пријатеље и непријатеље. Заборависмо да нам никада није био пријатељ онај који нас је одвраћао од Тебе или који нам је говорио: "После, после ћеш мислити на Бога, и сутра га можеш славити, а данас треба преживети; имаш преча посла!" Он зна да нам је сваки дан од Тебе и желео би да нам га украде, јер нас без Тебе неби ни било - ни јуче ни данас ни сутра.

Заповедио си нам да поштујемо оца свога и не одбацујемо савет мајке. Али ми помиеслисмо да су туђи оци мудрији од наших. Окренусмо леђа Светоме Сави, развалисмо ограду тора твога и у заблуделости се питасмо - зашто си нас оставио? Стиђасмо се честитости и хвалисмо се дрскошћу. Прависмо гозбе када се пости и трговасмо у време када Ти се моли. Од оних који живе у истини постадосмо као они који се свађају око ње, истерују замишљену правду. Уместо да се трудисмо да постанемо бољи, ми жељасмо да постанемо већи. Уместо да смиреног ума и срца тражисмо Твоју заштиту, ми постасмо дрски и смели у безобразлуку. Уместо врлине жељасмо част и уместо смирења борисмо се за власт. Због сујете наше заборависмо на хришћанску честитост и достојанство па превртасмо по светским ђубриштима не хајући што у своме дворишту имамо благо закопано.

Тако смо од витезова постали мангупи и од племића најамници. Презресмо безазленост и поштење - као да је то за кукавице и слабиће, и од домаћина постадосмо скоројевићи. Од себичних се научисмо да себе хвалимо а другима приговарамо, не штедећи и не поштујући ни старијег ни млађег.

У гордости својој прогласисмо све око нас за ненормално како би оправдали све своје грешке и стално захтевали посебне повластице. Утишасмо савест нашу стотинама изговора јер се приближисмо лукавости више него врлини.

Зато нас Господе, не остави плодовима дела и путева наших, јер вребасмо своју крв и прависмо заседе својој души. Ногама брзим трчасмо на зло и постависмо замке на своме путу. Уздасмо се у пријатеље и у мудрост нашу, уместо у тебе, Господе. А они су као облак тмурни који се разиђе и нестане га.

Ти си Господе, штит безазлених и богатство праведних. Ти си нас од праха земаљског створио и удахнуо си Духа твога у нас. Даровао си нас животом и милошћу и старао се о нама до данашњег дана. Зато и сада погледај на нас, опрости нам грехе и уклони безакоња наша. Исправи пут наш да ходимо у истини твојој, јер је још мало дана наших, Господе. Немој нас предати неправеднима и немој нас бацити у руке безбожнима. Јер ће светлост њихова постати тама и нестаће гордост њихова као трулеж. Јер, лицемери неће стајати пред тобом Боже, нити ће ти ласкави служити. Варалице се уздају у таштину и она ће им бити плата. Изгладнеће сила њихова и стазе њихове ће покрити мрак.

Смилуј се на нас Боже, избави нас Искупитељу наш. Даруј нам разум да примамо савет како неби ходили у пропаст. Пошаљи нам смирење које рађа мудрост и научи нас безазлености која води у правду, да би се избавили од смрти. Омекшај срца наша Добри, да би задобили љубав твоју и прими нас који ти се молимо, јер иако сагрешисмо ипак не одступисмо од тебе, него се теби јединоме клањамо, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и стално и у векове векова. Амин!

 
 

Србољуб Милетић