ПРОБЛЕМ ЈЕЗИКА У ДИЈАСПОРИ

 
Јереј Србољуб Милетић
 
Предавање на симпозијуму теолога о језику
у Патријаршији у Београду 1987.
Објављено: „Богословље” година XXXI (XLV) свеска 2 Београд 1987.

Један од основних проблема са којим се сусрећемо у дијаспори јесте и проблем језика. Од извесних људи можемо чути како не могу да разумеју наше богослужење; изгледа им некако далеко и застарело, као да се сваке недеље понавља једно исто. Овај проблем имају многи, а нарочито млађи, рођени и одрасли у неправославним срединама. Очигледно, он је везан за језик Цркве, богослужења и проповеди, који је појединцима постао тешко или потпуно неразумљив.

Овај проблем није нов и не наилази се на њега по први пут у црквеној историји. У средњем веку Западна, Римокатоличка Црква се мало бринула за религиозну просвету нижих сталежа народа и није много марила за народне језике. Богослужење, као и сва религиозна литература, били су на латинском. „Нема сумње да је и ово, упоредо са разним црквеним злоупотребама њој донело дубоку кризу коју је доживела у XVI веку. Народни језик је био за протестанте јако оружје у борби са папством. Један од најдубљих извора снаге протестантизма је био у томе што је он доносио собом религиозну просвету на разумљивом језику и тиме васкрсавао у народним масама готово умрло религиозно осећање.”[1] Као резултат свих реформи код протестаната данас је њихово богослужење углавном сведено на проповед и певање неколико химни.

У скорије време Римокатоличка црква се суочила са истим проблемом. Тим поводом II Ватикански сабор је донео неке литургијске реформе, покушавајући да приближи и учини разумљивијим богослужења просечном вернику. Западни народи, који по својој култури и карактеру више нагињу рационализму, сигурно да лакше разумеју овако поједностављена богослужења, прилагођена свакодневном животу и језику. Међутим, сигурно је да се оваквим реформама много изгубило од истинског богослужења, чији циљ није да буде световни, друштвени скуп; и које није замишљено да сведе Бога на земљу и учини га разумљивим неком просечном човеку - већ напротив, које треба да нас, Божји народ, за извесно време службом узнесе горе на небо. За ово је потребан језик који је у исто време и разумљив за нас и у стању да се моли Творцу и говори о тајинским небеским стварима.

Православна Црква има такав језик у својим иконама, одеждама, радњама, кађењу, свећама, у музици као и у речима.[2]

По својој суштини језик је систем символа. Свака реч је у ствари символ за одређену ствар, осећање, појам. У том смислу можемо говорити о језику математике, хемије или о језику компјутера. У истом смислу и Црква има свој специфичан језик који није и не може бити лако разумљив просечном или неупућеном човеку. У дијаспори, у другим срединама и модерним временима са модерним символима, ми убрзано заборављамо језик богослужења. Символи и значења нам више нису тако јасни.[3] Тиме се обичном човеку постепено отуђује узвишени смисао молитве и богослужења у Цркви.

Проблем језика у дијаспори се не ограничава само на лингвистички проблем: тј. да ли употребљавати црквенословенски, српски, енглески, немачки или француски језик, већ обухвата и много шири круг символа са којима треба поново да упознамо наше вернике.

Главни задатак Цркве у дијаспори јесте управо учење, образовање верних на њима разумљивом језику, символима, са којима се не сусрећу у свакидашњем животу - символима који представљају богослужење и религиозни живот. Јер све у Цркви је несвакидашње: архитектура - не представља обичну, световну зграду или салу; сликарство - није обична слика светског стила; музика - није ни мало свакодневна; одежде - чак и не личе на свакидашње; па тако и речи - за неупућене готово неразумљиве. Могли бисмо рећи стога, да свештеник у ствари треба да буде тумач, преводилац са неразумљивога на разумљиво, са символичног на конкретно, са ума на срце, са мисли на осећања, а тиме и предводник са речи на дела.

Језик је део једне културе, цивилизације или да тако кажемо, менталитета. Још од зидања Вавилонске куле, пометње језика и расејања у разне народе, језик је постао као нека ограда, препрека коју човек мора најпре да савлада да би комуницирао са том групом. Али, није довољно само познавање језика као таквог, за успешно уклапање у једну средину, већ и познавање свега онога чега је језик само део, тј. израз. Јер ако се нешто каже на говорном језику, то никако не значи да ће то бити и само по себи разумљиво и прихваћено од слушалаца. За мисионарски и пастирски рад у једној новој средини је необично важно и познавање те средине - припремљеност на све њене особености и спремност да се она као таква прихвати и воли.

Први почеци наше Цркве у дијаспори досежу и до више од сто година уназад (у Италији, Мађарској или Америци, нпр.), међутим, ни до данас не постоји некаква планска припрема свештеника за рад у иностранству. Покушавамо да се организујемо, а сувише смо спори и ствари нам се одвијају мање или више стихијски. На неке преке потребе једва успевамо и да реагујемо, а да и не говоримо о неком успешном, планском раду за будућност. Већина свештеника данас тамо одлази покренута економским разлозима, а не мисионарском ревношћу. По питању одласка свештеника у иностранство још увек одлучујућу улогу играју материјалне прилике и личне везе појединаца, а не нека планска припрема за рад на одређеном, специфичном терену, што се одразило и још увек се одражава на ситуацију у којој се наша Црква у дијаспори налази.

С обзиром да огромна већина свештеника у дијаспору долази из отаџбине, разумљиво је да они, бар у почетку имају тешкоћа са говорним језиком средине. У Америци на пример, у парохијама у којима већина верних не зна српски, дешавало се да неко преводи проповед на енглески, али увек је у почетку остајао проблем непознавања, невладања менталитетом средине, тако да се делатност свештеника понекад своди углавном на богослужење и требе или зидање храмова и црквених сала, док се верско образовање на говорном језику запоставља и проповеди не погађају свој циљ - остају бесплодне.

Ретко где се у Српској цркви богослужење у целости врши на црквенословенском. У просеку, данас се више употребљава српски и говорни језик средине, али се оваква питања регулишу према потреби случаја или знању и схватањима пароха. У Америци се обично пола службе служи на српском, а пола на енглеском или само на енглеском; ретко где само на српском. Вероватно да у будућности то очекује и Аустралију где је српска дијаспора много млађа и где се у огромној већини служи на српском. Међутим, требе: крштења и венчања све више се захтевају на енглеском, нарочито од стране млађих, који слабо или уопште не говоре српски. Такође и сахране, нарочито тамо где је Србин био ожењен Немицом, Енглескињом и слично, и где нико од присутних не би разумео молитву и проповед на српском.

При скоро свакој нашој парохији у дијаспори постоји и тзв. недељна школа за српски језик и веронауку, где углавном сваки свештеник или вероучитељ импровизује наставу према својим способностима и могућностима. Непостојање плана и програма, недостатак квалификованих учитеља, незаинтересованост и немотивисаност како деце тако и родитеља, само су неки од проблема који отежавају успешнији рад ових школа. (У Сиднеју у Аустралији, на пример, постоје студије српског језика на Меквори универзитету. И поред апела, рекламе и разних напора надлежних, годинама је упис на ове студије веома слаб, а 1986. године се на прву годину уписао само један једини студент.)

Што се тиче пастве наших парохија у дијаспори, ситуација је у Европи донекле различита од оне у Америци или Аустралији. У Европи се осећа релативна просторна блискост отаyбине, па се стога, у овом тренутку, људи више надају да ће се венчати, крстити дете или сахранити у свом родном крају; док у Америци и Аустралији они више осећају да су ту „за увек”, а не само привремено, тако да ће им и ту требати црква и свештеник. (У Француској, на пример, Срба има приближно колико и у Аустралији, а за сада постоји само једна наша парохија у Паризу.)

Говорећи о нашим верницима у дијаспори, можемо углавном говорити о генерацијама, у смислу који се односи на нашу тему о језику. Разуме се по себи да прва генерација, тј. досељеници који су се нашли у дијаспори почевши од свог касног детињства па надаље, немају проблема са српским језиком, већ насупрот, известан проценат и то не безначајан, никада у потпуности не научи језик своје нове средине.

Што се ове генерације тиче, она се углавном противи увођењу „страног” језика у богослужење или црквени живот. Покренути у дијаспору углавном из политичких или материјалних разлога, досељеници већином желе по сваку цену одржање српског идентитета, чему, по погрешном схватању, православна вера и српски језик само служе. Стога се они противе увођењу било каквог другог језика у богослужење или у школе веронауке. За већину је примарно да деца науче српски језик, а при том је мање важно колико ће она кроз српски језик на часовима научити из веронауке.

Њихова деца, тј. друга генерација је у ствари најсложенија, како по своме познавању или непознавању језика својих отаца, тако и по схватањима. У другој генерацији долази до великог „осипања”, тј. деца се прилагођавају новој средини и у журби за послом или забавом немају много времена да посвете учењу онога што су у породици или у Цркви пропустила. Осим тога, њима је много важније да се што успешније прилагоде и уклопе у средину која их окружује, него да се посвете вери и традицији коју нису успели довољно да разумеју. Уз то, у дијаспори је учињено веома мало озбиљних покушаја да се тој генерацији објасни вредност вере њихових очева на њиховом језику, на њима разумљив начин. Мање или више и ту је све препуштено случају или породичном васпитању (а колико су њихови родитељи у стању да им пренесу и колико уопште они сами познају своју веру - то је тема за себе).

Не може се рећи да интересовање за Православље код друге генерације не постоји, нити да је ту српски или црквенословенски језик главна препрека. Проблем се углавном састоји у непостојању снажније жеље да се жртвује мало напора и времена да би се нешто о Православној вери, српском језику и обичајима научило. Њима се нуди свакаква храна и потурају им се разне вредности, али се са наше стране врло мало чини да се та омладина образује вредностима Православља. У другим срединама, у модерним временима, они се уче другим символима и језик Православља им постаје све више стран.

Оно што је потребно јесте да се тој генерацији усади жеља и на њиховом језику објасни вредност Православља, како за њихове претке у отаyбини, тако и за њих саме у новој средини.

Тешко је говорити о трећој генерацији и даље. За све ово нема тачних података, али је сигурно да се осипање деце досељеника у дијаспори наставља, можда смањеним темпом, али утисак је да касније долази до малог повећања интересовања за веру, обичаје, језик и традицију својих отаца. У овој генерацији културно прилагођавање средини је углавном обављено и може се потражити по своме пореклу - нема ли ту можда нечега чиме би се могли поносити. Наравно, улога свештеника у свему овоме је огромна и од његове умешности зависи како ће прићи свакоме од ових појединаца.

Код обраћених, припадника других народа који су прешли у Православље и укључили се у нашу дијаспору, постоји такође проблем језика. Међутим, проблем језика богослужења мањи је од проблема језика проповеди. У Аустралији, Америци, итд., многи одлазе у будисте, мухамеданце или хиндуисте, учећи јапанске или индијске мантре и молитве, изразе на арапском или индијском језику за разна стања и осећања. Разне религије и секте се користе разним језицима и то са извесном дозом поноса, док се ми, Православни Срби, Руси итд., стидљиво пред странцима служимо српским или црквенословенским. Стиче се утисак да је у Западном, цивилизованом свету, по духовним питањима индијски језик „признатији” него црквенословенски. Не може се тврдити да ће „странцу” сметати нека јектенија на црквенословенском, поготову ако је он упознат са нашим богослужењем, али, главни проблем јесте у језику верског образовања и проповеди, који мора бити говорни - њима лако разумљив.

У сваком случају, на решење проблема богослужбеног језика у дијаспори ће утицати и решење овог питања у отаџбини. Чињеница је да језици као што су црквенословенски, српски и говорни језик средине, који се употребљавају у дијаспори, представљају једно богатство Цркве кога се не би требали тако лако одрицати. Оно што је потребно јесте отвореност да се научи свеобухватни језик и символика литургије и од стране свештенства и од стране верних. Уместо да обликујемо богослужења према своме укусу (као Римокатолици и Протестанти), ми треба да обликујемо себе и своје разумевање према символима богослужења и језику и тајни литургије![4]

 

 


НАПОМЕНЕ:

  1. Владимир Розов: "Религија и језик", Весник СПЦ 1921.XXVII, 11-12
  2. Fr. Rade Merick: Back to Worship; Path of Orthodoxy - Април 1987. п. 2.
  3. Исто
  4. Fr. Rade Merick: Back to Worship; Path of Orthodoxy - Април 1987. п. 2. стр. 88.