О ЧЕСТОМ ПРИЧЕШЋИВАЊУ


Питање:

Помаже Бог часни Оче и благословите,

По питању причешћивања Хришћана који редовно посте и узимају учешће у Светој Литургији, многи цитирају Светог Јована Златоустог, Светог Василија Великог и друге, чији су ставови у корист тврдње да се треба редовно причешћивати (на свакој Литургији). Има и другачијих ставова који као да „умирују” људе, бранећи их на неки начин од „самих себе”, јер смо често склони да и из најбољих намера нанесемо себи како телесну, тако и духовну штету (у случају недостојног причешћивања можда и трајну). Чини ми се да и ту постоји нека подељеност мишљења. Знам да је ствар духовног руковођења сваког свештеног лица како ће своје дете васпитавати у Христу али стичем утисак да овде није ствар о појединцима већ, како бих рекао, различитим струјама у оквиру једне исте и недељиве Цркве, чији смо сви чланови. Значи, независно од тога какав је ко, већ где се ко затекао или намерио да иде у цркву, или код којег духовног оца, тако му се и „проповеда Јеванђеље” тј. тако се устројава у свом животу у Христу. Схватам историјски развој земаљске Цркве од првих векова до данас, као и разлику живота верних тада и данас, али ми није јасно зашто се број причешћивања одређује бројчано (три до четири пута годишње или једанпут, двапут у току поста), као по неком „кључу” и верном народу који се, како зна и уме, труди да живи у Христу. У чему је ту проблем?

Свако добро од Господа Вам желим, Љуба

 

Одговор:

Драги брате Љубо,

Дебата око тога да ли се у данашње време треба често причешћивати или не, на жалост не долази толико из светоотачког изскуства и духовног опита, колико са богословских семинара и кружока, то јест, мислим да долази од стављања на прво место различитих а углавном тачних ствари у разумевању причешћивања.

Једни сасвим тачно говоре да не треба изгубити из вида да се нико од нас не причешћује зато што је достојан, или што се довољно припремио, или стога што је испунио одређено црквено правило и тиме заслужио, или пак, што је учинио све најбоље што је могао. Као што болесник узима лек са вером и надом, тако и ми узимамо све-лек, са Вером и сигурном надом јер, „здравима не треба лекар него болесним”! - каже за себе Христос.

Други истичу чињеницу да је причешћивање круна нашег духовног напора. Оно не сме да буде само формални израз нашег чланства у Цркви или алатка, духовна отскочна даска за немарне и лењиве. Никако! Причешће је примање самога Христа у себе. Свођење нашег јединства са Спаситељем на некакво средство нашег спасења и духовног узрастања, би било злоупотреба Божије љубави. „Ви сте пријатељи моји ако творите што вам ја заповедам!” - каже Христос. (Јн. 15, 14.) А који пријатељ би волео да га пријатељи употребљавају као средство?

Мислим да су сви свети Оци сагласни у томе: Јеванђеље је једно и оно каже да верни треба да се причешћују што чешће. Јер, као Хришћани, треба да тежимо да увек будемо са Христом, да у свако доба носимо Христа у себи. Никакве ту бројчане одреднице нема. То су исти Оци који кажу, на пример, ако се неко не причести бар једном у року од две године, тај престаје да буде Хришћанин. Оци су такође рекли да је потребно причешћивати се најмање четири пута годишње (у току постова), али тиме они нису поставили норму по којој јуче, данас или сутра, Хришћани треба да се причешћују. Они су само поменули минимум, и то условљен неким оправданим разлозима (као, удаљеност од цркве и богослужења, и слично).

Што се тиче упутстава о честом причешћивању, ја се не могу спорити са највећим светитељима, попут св. Јована Златоустог или предивног св. Василија Великог, чудесног монаха који је саставио подвижничка правила и одредио начин монашког живота. Он, св. Василије, спровео је одређене литургијске промене у складу са подвижничким животом којим је живео, и са својом пастирском, духовном, отачком одговорношћу коју је вршио. Они, који се данас позивају на њега, често то чине неправедно, можда не довољно доследно, духовно озбиљно и одговорно, не узимајући у обзир све ово, и не примењујући га пре свега на себи и потом на својој пастви. Они би желели да уносе промене као и св. Василије, а да ни они ни њихова паства не живе онако како су живели св. Василије и његова паства. Ради примера, треба напоменути да је исти св. Василије, који говори о честом причешћивању, најпре разликовао пет ступњева Хришћана. Оне који се кају: плачуће, слушајуће, кајуће, стојеће (у цркви), и тек на крају - причаснике Светим Даровима. Лично мислим, да би имали потпуно право да се позивају на овог светитеља, данашњи пастири би такође, морали најпре да у својој пракси распознају и примењују ових пет ступњева, пре него што почну да говоре о честом причешћивању по св. Василију Великом. Једно је градити и зидати црквени торањ а друго је звонити са њега.

Мислим да на крају треба рећи и то, да се сви ми причешћујемо недостојни, а штету од тога можемо претрпети само ако верујемо да смо сада достојни примања Божанских дарова. Парадоксално речено, што год више увиђамо своју недостојност, што смо свеснији наше недостојне стварности, то смо спремнији, али никада и достојни, причешћа Тела и Крви Христове. Тако је уосталом, и у другим аспектима нашег духовног живота. Зато, као што кажеш, послушност своме духовнику је веома битна. Јер, Бог ће и саму послушност примити као дар и жртву благопријатну јер, „срце смирено и скрушено Бог неће одбацити”. Треба се дакле, увек пре причешћа покајати, смирити пред Богом, па тек онда са страхом Божијим и љубављу приступити Светој Чаши.

Поздравља те,

о. Срба