КОМЕНТАР НА УСТАВ СПЦ
ЕПАРХИЈЕ ЗА АУСТРАЛИЈУ И НОВИ ЗЕЛАНД:

Њ. Преосвештенству
Епископу НИКАНОРУ
 
За Законодавни одбор
13. септембар, 2000.

УВОД

 

Након насилног укидања Пећке патријаршије у време цариградског патријарха Самуила И Ханцериса (1736-1768), који је о томе издејствовао берат од турског султана 1766. године, формирале су се у неким српским областима тзв. покрајинске цркве, које су очекујући уједињење, проводиле свој живот према политичким и другим приликама у којима су се нашле. Биле су то раскомадане помесне Српске цркве у шест делова, и то: Београдска митрополија, Карловачка митрополија која се зачела у аустријском царству, па затим обрела у саставу Србије, Цетињска митрополија, црква у Босни и Херцеговини, две епархије из састава Буковинске митрополије и црква у Јужној Србији. О свима њима би се могло доста написати, јер су све биле веома значајне за чување традиције и вере српског народа.

Ослобођење и уједињење Јужних Словена 1918. дочекали су сви делови разорене Пећке патријаршије са радошћу. Тако су се, стварањем Краљевине СХС 1. децембра 1918. године, на њеном простору нашле раскомадане помесне Српске цркве, од којих је једино Београдска митрополија била аутокефална од 1879. године. Још у мају 1919. састали су се у Београду епископи свих делова 1776. године насилно укинуте Пећке патријаршије и прогласили духовно, морално и административно јединство свих покрајинских цркава у држави Срба, Хрвата и Словенаца. После тога уједињена Српска црква је замолила Цариградску патријаршију да јој врати раније достојанство патријаршије, што је ова и усвојила и издала Синодални томос (одлуку) којом се допушта поновно успостављање Српске патријаршије. Тако је васпостављањем Пећке патријаршије на дан Сабора српских светитеља, 13. септембра (31. августа) 1920. године, на канонски ваљан начин остварено духовно јединство српског народа под жезлом Пећког патријарха Димитрија Павловића (1920-1930).

 Потом је уследило прилагођавање појединих бивших црквених области новим приликама, и започет је рад на једнообразном црквеном законодавству. Тако је Устав Српске цркве, који смо наследили од отаца, до извесне мере у ствари резултат разних историјских прилика у крајевима где су православни Срби живели. Тадашњи Устав је неминовно тежио да у себе обухвати наслеђа и праксу разних делова Цркве, најчешће узимајући у обзир оно што су локална правила од раније садржавала и тежећи да помири разноликост у организацији црквеног живота (парохије, црквене и црквено-школске општине, и т.д.). Сматрало се да је то први корак и да ће касније, кроз заједнички живот у једној Цркви и држави, доћи до уједначавања обичаја, праксе и правила. За почетак, било је довољно укључити све у заједнички Устав и оставити времену да ''уради своје''. (види даље о парохији и црквеној општини).

 

ПАРОХИЈЕ, ЦРКВЕНЕ И ЦРКВЕНО-ШКОЛСКЕ ОПШТИНЕ

 

 Од увек су у Цркви постојале само јединице које су називане парохија или црквена општина, заједница верних, или пак, једноставно - црква (Црква у Коринту, црква у Јерусалиму - Јерусалимска црква, Црква у Солуну и т.д.). (ПАРОХИЈА - лат. пароцхиа, грч. Par-oikia: становање као туђинац на неком месту без права грађанства, "Туђина", израз којим су хришћанске општине саме себе називале, сматрајући се туђинцима у овоме свету; област која се налази под управом једног свештеника, Пароха, а има бар једну своју цркву - парохијска црква). М. Вујаклија: Лексикон страних речи и израза; Просвета, Београд 1980.

 Од свог настанка, Српска црква је потом кроз цело турско ропство, па и касније, по ослобођењу, водила матичне књиге рођених, венчаних, умрлих, домовнике и т.д. Држава није у почетку имала ту администрацију и због тога је овај задатак препуштала свештеницима. тада су настале и тзв. ''Црквене општине'' - административне јединице за рачун цркве и државе.

Посебно у оквирима Аустроугарске монархије, Србима није било могуће да у школи изучавају српски језик, историју, веронауку, и због тога су под окриљем Цркве организовали приватне школе, ради којих је Црквена општина у свом називу добила и додатак - ''школска''. Те Црквене Општине су имале и Школске одборе, запошљавале су учитеље и водиле бригу о томе да српска деца у туђој царевини добију наставу на своме језику, да науче своју веру и историју. Тако је настао и назив ''Црквено-школска општина''.

 Ова ''двострука'' или ''трострука'' улога парохије у данашњим приликама је потпуно бесмислена, јер она више не води државне матичне књиге, нити у своме саставу има приватне школе. Стога назив ''Црквено-школска општина'' не одговара данашњем стању ствари, а међусобни однос и улога ''Црквене општине'' и Парохије се углавном поклапају и преклапају. Њихово паралелно постојање, као две јединице у једном телу неприродно је и нездраво, а често у пракси доводи до забуна и црквено - правног неспоразума, чак и нереда у животу Парохије.

 

ОСНОВНИ ПРИНЦИПИ

 

 Када изричу законске норме, правила Васељенских сабора и Светих Отаца врло ретко то чине попут државних закона. Она су често писана у таквом духу, да желе да пруже дубљи увид у Божанске тајне, тумачећи пре свега Свето Писмо, Христове речи као и речи пророка и других светих људи, надахнутих Духом Божијим. У њима се најпре излажу догмати и даје образложење уз правило, ради упутства јерархији и вернима за живот и поредак у Цркви. Канони су израз саборности јерархије и верних (не "народа" - него верних) Цркве Христове на земљи

 У новије, а нарочито у наше време, наши устави, закони и правила почињу све више да личе на сувопарне законске одредбе светских установа које правно одређују шта ко може или не може, ко шта поседује, или каква овлашћења и права има у дотичној организацији. Данашњи црквени закони, све више личе на сувопарне правне одредбе писане у духу спречавања злоупотреба, радије него због упутства вернима за живот у Цркви. Тако се секуларизација друштва неминовно одразила и у Цркви, на начин излагања њених закона и правила, као и на сам поредак и њену организацију.

 

* * *

 

 Оно што се јасно не види из Устава СПЦ, а још мање из нашег, епархијског, јесте да Црква није заснована на демократском принципу, где одређена група бира гласањем делегате који ће заступати њихове интересе. Црква је Божанска установа у којој сви треба да представљају и заступају не своја лична гледишта и интересе, већ царство Божије и најбоље путеве ка њему.

 Као што је и Христос дошао да служи а не да му служе, т.ј. да изврши дело спасења, а не да се зацари на земљи и оснује некакву организацију која ће бити Божије представништво међу људима и народима (као што је то код римокатолика), тако и Његови наследници, апостоли и потом епископи, имају по благодати овај задатак у служби свог и општељудског спасења. Стога је незахвално у Цркви говорити о ''власти'', већ радије о дужности. Вршећи дужност на коју су изабрани, ови људи неизбежно имају и пуномоћ, т.ј. власт, за извршење задатака. Зато, када се говори о дужности, власт за њено извршење се подразумева и без истицања и наглашавања.

 Епископском чину је задата најсветија дужност, т.ј. пуноћа свештенства или овлашћења Божијег за вршење Светих тајни. Самим тиме у епископу почива и пуноћа власти и извор ауторитета у Цркви.

 Као што Христос, Глава Цркве и онај који управља њом као лађом нашег спасења, ради делања у Цркви и управљања њом, даје овалшћења и дужности епископима, Његовим сарадницима на делу спасења људи, тако и они, епископи, имају моћ да делегирају ову дужност и ауторитет свештеницима и изабраним вернима. Свештеници кроз рукоположење примају од епископа пуномоћ за обављање свештенорадњи, бригу о пастви и духовни надзор над њом у име епископа. А верни, које народ Божији на скупштини препоручи епископу, од њега, епископа, бивају постављени на одређене дужности у одборима црквених управа и парохија. Стога, ''представници'' Цркве не представљају народ који их је изабрао, т.ј. препоручио епископу на те дужности, већ и они и народ заједно, на челу са свештеницима и епископима, представљају Цркву Божију. Они не заступају своју вољу већ вољу Божију; не своје интересе - већ заповести Божије; не своја гледишта већ свето Предање Божије, од постанка света па све до последњег дана.

 

ПАРОХИЈСКА ПРАВИЛА

 

 Законодавни одбор Епархије СПЦ за Аустралију и Нови Зеланд је вредно повадио из епархијског Устава све одговарајуће Чланове који се односе на парохије и Црквене општине, и њима додао неке опште одредбе из закона за друштвене организације у Аустралији, Овај посао је требао да буде обављен одавно, али, по могућству, много темељније.

 По рангу важности и ради очувања јединства, Епархија, као јединица Српске православне цркве на овом континенту, треба да има Устав, Црквене општине и парохије Правила, а помоћне организације Уредбе.

 Ради законске једнообразности и по нужној логици, из Устава СПЦ произилази Устав Епархије, из њега проистичу Правила за Црквене општине и парохије, а из њих пак, Уредбе за помоћне организације и тела чији су они пододбори. Самим произилажењем једних из других, ови документи морају бити у свему сагласни, осим тамо где постоји изузеће које се чини по одобрењу виших црквених тела.

 Међутим, до неусаглашености долази већ код устава наше Епархије, који се не слаже са Уставом СПЦ. Осим тога, (великим делом и због одступања од Устава СПЦ) Устав Епархије не разјашњава довољно неке преко потребне одредбе.           

 

ПАРОХИЈА И ЦРКВЕНА ОПШТИНА

 

 Од првих дана хришћанства постојале су само парохије, под разним називима: заједнице, парохије или хришћанске општине (у суштини, општина и заједница су једно исто). У Србији су такође постојале првобитно само парохије, а касније, због државне администрације (све до почетка овог века, држава није водила матичне књиге, већ свештеници) и Црквене општине, а у Аустро-угарској Црквено-школске општине и парохије. Зато се из Устава СПЦ, као ни из нашег, епархијског, а сходно томе, ни из Предлога правила, не види јасно шта је Парохија, а шта Црквена или Црквеношколска општина. Устав СПЦ одмах прелази на Црквеноопштински савет без објашњења шта је Црквена општина или шта је парохија.

 Када говори о томе ко су правна тела у нашој Цркви, Устав СПЦ Чл. 5. набраја: ''Патријаршија, епархије, црквене општине, манастири, задужбине, самосталне установе или такви фондови и према црквеној намени поједини храмови''! Нигде не помиње парохије, остављајући утисак да су оне превазиђене административном јединицом названом ''црквена општина'' и да без ''црквене општине'' група верних не би могла да буде организовано и признато правно лице у Цркви. (Као што сам напоменуо у Уводу, за почетак, било је довољно укључити све у Устав, али без много детаља ''да се неби уместо уједначавања неговала различитост у пракси''.)

 Устав наше Епархије покушава да буде мало бољи и одређује да парохију сачињавају сви Срби који се сматрају крштеним, у одређеном месту које дефинише Епархија (без обзира желели то они или не). (Чл. 23). По овом Уставу, за организовање парохије није потребна ничија молба (као за Црквену општину, Чл. 54) и епархијски Архијереј, у споразуму са Црквеним судом сам доноси одлуку о њеном оснивању, обавештавајући о томе Синод (Чл. 24)

Свака новина у црквеном устројству повлачи за собом и низ последица. Тако се, између осталог, на челу Црквене општине нашао председник, световно лице, уместо пароха који је природно глава парохије. Тако постепено долазимо и до типичне структуре световне организације или клуба у коме чланови, преко годишње чланарине и својих легалних представника, изабраних на годишњој скупштини, остварују своја демократска и друга, Уставом предвиђена права.

Превод назива Црквена општина, са Цхурцх Цоммунитy, по мом мишљењу јесте адекватан. Латинска реч цоммунис - општи, у енглеском има готово исто значење, као што и цоммунитy првобитно значи општина. У данашњем енглеском, а нарочито овде, у Аустралији, цоммунитy више звучи као ''заједница'' - што је такође исправно: Црквена заједница.

 

ЦРКВЕНЕ ИЛИ ЦРКВЕНО -ШКОЛСКЕ ОПШТИНЕ?

 

Устав СПЦ нигде не помиње Црквено-школске општине, као што стоји у Уставу наше Епархије. Назив ''Црквено-школска'' нема оправдања нити основа ни у самом нашем Уставу: ''Школски одбор'' при нашим ЦШО спада у пододборе, исто колико и коло српских сестара, хор, добротворно друштво или спортска секција. Међутим, док се у Члану 100 између осталог спомињу недељне школе али не и школски одбор, само се још у Члану 47,13 говори о томе да пароху ''...у овом раду помаже црквеношколско особље које именује Архијереј на предлог пароха.'' (???)

Састављачи Устава наше Епархије су имали у виду важност школе при парохији и тиме што су у Чл. 9, 4 унели да сам Архијереј ''...врши надзор над црквеном просветом у својој Епархији'' и ''даје благослов и потврђује на предлог свештеника способна лица за вероучитеље у школама у својој Епархији и води надзор над њиховим радом'' (Чл. 9, 12 из Чл. 108,16 Устава СПЦ), али то се у пракси не остварује и свештеници не подносе предлоге за вероучитеље Архијереју стога што у већини случајева сами предају веронауку.

Оно што се најчешће дешава у пракси, да родитељи бирају школски одбор - ако га уопште има при ЦШО, нигде се не види у Уставу. Осим тога, то још увек није довољно јак разлог да школа буде у самом називу истакнута и изједначена са Црквеном општином. Да би носили назив ''Црквено-школска'', наше школске активности би морале бити једнаке по интензитету црквеним активностима. Како је школа један од облика деловања Цркве, у овом случају парохије, довољно је имати у називу парохија или Црквена општина.

 

ЦРКВЕНООПШТИНСКИ САВЕТ ИЛИ ''ГОДИШЊА СКУПШТИНА''?

 

''Управници'' и ''представници'', изабрани на годишњим скупштинама Црквених општина, јесу заиста представници народа, али само оног народа који жели да саучествује у спровођењу воље Божије и да ради на своме спасењу. Они су сарадници свештенства и самога Господа у делу спасења људи од ропства греху и ђаволу. Они су сапутници и сатрудници на уском путу љубави Божије, и ништа више. Све више од тога, ода зла је, каже апостол.

Зато Устав СПЦ и говори о ''Црквеноопштинском савету'', (Чл. 179 до 186) за који списак бирача саставља парох са Црквеноопштинским управним одбором  почетком маја сваке године (и који представља њихов избор најугледнијих парохијана), а не о ''Годишњој скупштини чланова'', т.ј. лица која су уплатила чланарину у организацији и тиме стекли право да гласају, - као код световних клубова.

Сам појам чланства у ЦШО, или ''финансијских чланова'', како се у главном незванично називају, није довољно разјашњен у Уставу. Шта више, из Устава се не види разлог, сврха, услови нити потреба да поред парохије треба да постоји и Црквена општина. Могло би се само наслутити (из Чл. 54) да је материјална и морална помоћ по среди, али се то изричито не наводи као разлог (јер и парохијани треба да пружају ту исту помоћ), нити има игде помена о годишњој чланарини (Чл. 54 - 60). Стога и долазе критике попут ''...док дајемо новац добри смо, кад треба да гласамо - онда не испуњавамо услове''. Тако, овде долази до крупног неслагања Устава наше Епархије са Уставом СПЦ у структури наших Црквених јединица.

Стара и лепа српска и словенска реч ''Савет'' више одговара од административног ''Скупштина'', колико и смисао саветовања више од остваривања права које произилази из плаћања чланарине у некој организацији. Јер, скупштине и седнице Епархије и Црквених одбора, треба да имају за циљ саборност у доношењу одлука, а не бирократско "управништво" у владању црквом.

 

ИМОВИНА

 

Једно од важних питања и често камен спотицања, јесте и црквена имовина. Поједини чланови Црквене општине наводе ово као разлог за неповерење или одупирање некаквој "централној" црквеној власти. Кажу: "ми смо ово градили" или "ово је наше, а не владикино", "нећемо да нам имање однесу у Београд" и т.д. Иако су ово бесмислице, оне ипак имају одјека јер у Уставу није јасно одређен нити статус имовине нити повереника - трастија, као ни статус локалног документа "деед оф Труст".

 Члан 95 Устава, који једини говори о имовини, гледано са правне стране, пун је недоумица. У њему се најпре каже да "Црква и друге зграде... сачињавају парохијску имовину..." (Чл. 95,1) а одмах затим: "Црквеноопштинска имања су без разлике сва имања општине..." (Чл. 95,2) Обзиром да даље говори о имовинама манастира и Епархије, значи да Устав прави разлику између парохијске имовине и имовине Црквене општине. То свакако произилази из аномалије стварања још једне организације у нашем Уставу, т.ј. "црквене општине" са својим чланством, поред парохије са њеним чланством. Тако, пошто постоје две организације са две врсте чланова, могу постојати и две врсте имовине. Ово доводи до бесмислене ситуације која се често може окренути на штету Цркве. Стога предлажем:

-  Обзиром да су стицању имовине једне парохије доприносили сви парохијани а не само "чланови Црквене општине", тапија и сви пропратни документи треба да гласе на Парохију а не на Црквено-школску општину. Повереници - трасти, могу држати имовину у име Цркве или Парохије, а не у име Црквено-школске општине. Мада би од свега, најбоље било да Епархија има свој Траст, који би био наименован од стране Епископа (или који би у ствари могао да буде - изабрани ЕУО) и који би држао сву црквену имовину у нашој Епархији.

 

ГЛАВНО ЗАКОНОДАВНО ТЕЛО?

 

Чл. 11,1 Устава и 5,1 Предлога, каже: ''Епархијски савет је главно законодавно тело СПЦ у Аустралији, Новом Зеланду и Јужној Африци у пословима спољне црквене администрације''. Та формулација се понавља и код Скупштине црквене општине, Чл. 61, у епархијском Уставу: ''Скупштина је главно законодавно тело једне Српске православне црквеношколске општине у материјалним пословима локалне самоуправе''. У предлог Правила (Чл. 5,1) је такође унета ова формулација, али само у случају Епархијског савета а не и Скупштине црквене општине, што би било доследније, јер је немогуће имати у истој организацији два ''главна законодавна тела''.

У клаузоли XИИ (Чл. 179), када говори о Црквеноопштинском савету, у Уставу СПЦ нема ни помена о ''главном законодавном телу'', као ни у Чл. 138, о Епархијском савету. У клаузоли о Патријаршијском савету (Чл. 81) каже да је он ''врховно уредбодавно представништво у пословима спољашње (материјално-финансијске) црквене управе.'' (У овом случају врло нејасно, јер је ''уредбодавно представништво'' врло незграпна формулација. Да ли ово тело уређује или представља, т.ј. доноси законе или представља неког ко то ради?)

Када говори о Светом архијерејском сабору, Устав СПЦ каже да је он ''...највише јерархијско представништво, црквенозаконодавна власт је у пословима вере, богослужења, црквеног поретка (дисциплине) и унутарњег уређења Цркве...''! (Чл. 56) За ЕУО каже да је ''извршна (управна и надзорна) власт у пословима спољне црквене управе у епархији и извршни орган Епархијског савета''! (Чл. 144) - и то је све, што се тиче законодавства.

Израз ''Главно законодавно тело'', је неспретна имитација неког од ових Чланова Устава СПЦ. а његово понављање у погледу Скупштине црквеношколске општине постаје потпуно бесмислено, јер би то буквално значило да епархијске власти неби могле да се мешају у ''материјалне послове локалне самоуправе једне Српске православне црквеношколске општине'', пошто је њена Скупштина главни законодавац у том смислу. Иако можда звучи смешно, али неки чланови Управа ЦШО се позивају на овај Члан Устава и тврде управо то.

Без обзира на правна образложења, сматрам да није потребно стварати забуну давањем фиктивне ''Главне законодавне моћи'' било којем од ових црквених тела.

 

БЛАГОСЛОВ ЗА НОВУ УПРАВУ

 

Чл. 19, тач. 4 епархијског Устава, каже да ЕУО ''одобрава избор црквеношколских управних одбора'', што је и Г. Илић пренео у предлог Правила (Чл. 6,4). Ово је вероватно омашком ушло из Устава СПЦ, Чл. 153 тач. 4, где се каже да ЕУО ''надзирава све црквеносамоуправне органе у епархији у вршењу њихових дужности...''!

Иако не изричито насловљено, ипак, из Устава СПЦ се види да је Архијереј носилац власти и дужности надзирања епархијских јединица и тела, а у томе му помажу Црквени суд, ЕУО и остала епархијска тела. Другим речима они раде по овлашћењу епископа у вези специфичних задатака (фондова, рачуна, истраге или одобрења планова за градњу и т.д, како Архијереј не би морао да буде тужилац, архитекта, рачуновођа и судија у исто време).

Као и епархијска тела, тако и парохијска и црквеноопштинска делују по овлашћењу Епископа, а не по овлашћењу једних од стране других.

 

ПРЕДЛОГ:

 

Ово су неке од главних примедби које се неби могле решити без позивања на Устав СПЦ и усаглашавања са њиме. Неопходно би било извршити, не само исправке у нашем епархијском Уставу, већ разјаснити извесна места и допунити одговарајућим одредбама.

 

Осим ових, има доста мањих, као на пример:

 - Чл. 4 Предлога гласи: ''Уколико је епархијски Архијереј присутан на седници било ког од извршних одбора, он му и председава''

    Предлажем да гласи: ''Уколико је епархијски Архијереј или његов изасланик присутан на било ком заседању неког од црквених одбора и тела, он му и председава.''

- Чл. 5,1 Предлога гласи: ''Епархијски савет је главно законодавно тело СПЦ у Аустралији, Новом Зеланду у пословима спољне црквене администрације''

   Предлажем да гласи: ''Епархијски савет је, у деелокругу своје надлежности, врховно управно и надзорно тело над органима Епархије СПЦ у Аустралији, Новом Зеланду"

- Чл. 11,3 Предлога гласи: ''...канонског свештеника, наименованог од Епархије...''

   а треба ''...канонског свештеника, наименованог од Епископа...''

- Чл. 26 Предлога гласи: ''Пре ступања на своју дужност, сви чланови новоизабраног Управног одбора Црквене општине полажу у храму пред свештеником следећу заклетву...'';

   Предлажем да гласи: ''Након избора на Годишњој скупштини, као услов да од стране Епископа буду постављени на дужност, сви чланови новоизабраног Управног одбора Црквене општине полажу у храму пред свештеником следећу заклетву...''

- Чл. 27,2 Предлога гласи: '' Управни одбор Црквене општине, уз сагласност свештеника, може попунити привремено упражњено место у својим редовима тако што особа наименована за то место остаје на дужности до истека мандата члана кога је заменила''.

   Предлажем да гласи: ''...тако што особа наименована за то место, након благослова од стране Епископа, остаје на дужности...''

- Чл. 30,1,б Предлога гласи: ''дужности које по закону припадају искључиво Управном одбору'',

   предлажем: ''дужности које по црквеним, као и државним законима, припадају искључиво Управном одбору''

- Чл. 30,1,б Предлога гласи: ''...ако у конкретном случају није издвојио своје мишљење и противу неправилних одлука и рада изјавио жалбу вишим надлежним црквеним властима,...''

   Предлажем: ''...ако у конкретном случају није издвојио своје мишљење и противу неправилних одлука и рада у писменој форми изјавио жалбу вишим надлежним црквеним властима,...''

- Члану 42 Предлога, треба додати опширнији опис дужности тутора , као и опис дужности црквењака (да откључавају и закључавају цркву, чисте је осим Жртвеника и Часне Трпезе, звоне звона, пале свеће и кандила, као и да уопште помажу свештенику на богослужењима и осталим молитвама).

- Члан 45 Предлога: ''Годишња скупштина се одржава у року од четири (4) месеца након истека сваке финансијске године Црквене општине и њу отвара парохијски свештеник молитвом.''

   Треба додати: ''...и њу отвара и затвара Старешина храма или парохијски свештеник молитвом.''

- Члан 63,1 Предлога гласи: ''Печат Црквене општине чува секретар.''

   Предлажем да се потпуно изостави, да не би стварао забуну уз Чл. 35 Предлога (Чл. 81 Устава), који каже: ''Сва акта, преписка и исправе, као и сва документа и печати, чувају се у канцеларији Црквене општине.''

- Члан 68,3 Предлога гласи: ''Свако пунолетно лице, које жели да буде члан било које од горе поменутих организација при Црквеној општини, мора да буде члан дотичне Црквене општине.''

   Предлажем да гласи: ''...мора да буде члан дотичне Црквене општине или парохије.''

 

ЗАКЉУЧАК

 

Сматрам да је могуће, добро и веома корисно да док још није касно, порадимо на Уставу, Правилима и Уредбама, како би се увело мало више реда и спречила већа одступања од православне традиције у појединим Црквеним телима.

Наравно, никакви закони сами по себи неће довести до жељеног стања у колико не постоји стални напор и сарадња међу јерархијом, као и међу вернима, да се они спроводе у живот. Другим речима, потребни су нам људи који ће радити на томе сада, као и у будуће, да би се било шта од овога остварило у пракси и одржавао један нормалан поредак у Цркви.

Просећи благослов и свете молитве, Вашем Преосвештенству одан,

 

Јереј Србољуб Милетић

старешина храма Св. Стефана

Рути Хил