ИНТЕРВЈУ СРПСКОГ ГЛАСА
Melburn, Australia
(објављен 23. 8. 96. стр 12, 13)

Чувати свој народ


Српска Црква у овој земљи окупља око себе највећи број Срба, и то не без разлога. Црква је била та која је у најтежим временима очувала дух и идентитет нашег народа, али и у мирним је често била нападана. Она је одувек имала искушења јер су повремено власти и појединци покушавали да злоупотребе њен утицај или положај у народу. Какав је данашњи став и положај Цркве? Шта она ради на јединству нашег народа? Колико је још увек јака њена порука? На оваква питања одговара свршени теолог, јереј Србољуб Милетић, старешина храма Св. Стефана у Рути Хилу, Сиднеј.

 

 

С. Г. Колико ми Срби држимо до своје Вере и Цркве? Каква су ваша искуства као свештеника?

Један од експеримената у стварању новог светског поретка био је и СССР - који је уништио националну Русију за интерес комунистичког интернационализма. Оба интернационализма, и западни и источни - комунистички, уче да су "братске везе" између људи, или "светска заједница" много важније од њихове Вере, Цркве или нације; да је наука важнија од религије; политика од Цркве, да је важнији новац од традиције и посао од Крсне славе - једном речју да је много важније тело од душе и стомак од принципа.

Крајем прошлога века у Београду је основана прва масонска ложа која је постојала све до Другог светског рата и звала се "Побратим". Њена парола, гесло на њиховом грбу и печату је било: „Брат је мио, које вере био!” Под таквим начелима је нашем народу била понуђена Југославија, као још један експеримент новога поретка у коме је требало да се негује "братство и јединство наших народа и народности" без обзира на њихово верско определење или националну припадност. Колико нас је коштао тај експеримент види се данас по рачуну који управо плаћамо за њега.

С. Г. Какав је став Цркве према тим начелима?

о. Срба: Бог је човека створио слободног, а не роба. Он му је дао слободу да бира између добра и зла, вечнога живота и вечне смрти. Али, као што је Адам у рају, у једном тренутку поверовао ђаволу више него Богу, тако и данас, многи из нашег народа у извесном периоду више вероваше Марксу него Христу. За науку изабраше комунистички интернационализам, братство и јединство - без вере и без Цркве, а уместо Христа изабраше за спаситеље Маркса, Енгелса, Лењина и њихове "апостоле и пророке".

С. Г. Да ли је Црква званично њих осудила и одбацила?

о. Срба: Није посао Цркве да води политичке кампање ни за, ни противу некога. Али њен посао јесте да чува свој народ од лоших и погубних, разбијачких наука и утицаја. Видели смо ко је кога гонио и одбацивао у последњих педесет година. Православна Црква није прогонила комунисте већ комунисти Цркву. Црква није њима одузимала имања, забрањивала скупове, затварала, па чак и убијала њихове чланове, већ су они све то чинили Цркви и стално су је оптуживали за све оно што су они сами радили. Ни сам црни ђаво им није сметао толико, као неки свештеник. Нису се бојали ничега више него да Владике и свештеници имају неки утицај у народу. Зато су стално сплеткарили противу њих, исмевали их, цртали карикатуре и штампали "научну" литературу попут чувеног дела: Поп Ћира и поп Спира.

Међутим, упркос свему овоме Црква остаје Црква, без обзира шта они или други радили, колико свештеника побили, ухапсили, или под своју власт и контролу привели. Црква се не може уништити на такав начин, нити у њој могу да се поставе војне старешине да командују свештеницима. Црква је хиљаде година старија и млађи не могу да уче родитеље како се чувају деца. Цркви је Глава сам Господ и Он је њен вођа и Кормилар на путу спесења. Јер се нећемо спасти помоћу новца, међународних уговора и кредита, политике или светске власти, већ смо спасени од Бога - у колико Њега слушамо и за Њим идемо.

С. Г. Многи данас питају: Да ли је важнији народ или црква?

о. Срба: Сигурно сте већ много пута чули да је Христос рекао: „Основаћу Цркву своју и врата паклена неће јој одолети!” (Мт, 16, 18.) Он није рекао: „Организоваћу овај народ и од њега ћу направити своју Цркву!” Или: „Овај народ ће бити моја Црква!” Он није назвао народ Црквом, већ је позвао људе, појединце и народе, да ако хоће уђу у крило Његове Цркве. Не дакле, наше цркве - већ Његове Цркве. Не неке наше „народне Цркве” коју смо ми основали и уредили, већ оне коју је Он основао, уредио и којом Он руководи преко својих изабраних старешина, апостола и Хришћана, кроз коју даје помоћ и благодат свакоме ко је Његов ученик.

Црква припада Богу и у њој се налазе Хришћани. А Хришћани су они који призивају име Господа нашег Исуса Христа, од кога су позвани и благодаћу освећени, зато се још од старина називају свети. Хришћани живе и делају по угледу на Христа, а не по светској мудрости и науци без Бога и живота, по угледу на светске стихије и променљиве савремене токове! Они који живе у тихом пристаништу вере и благодати, хришћански, држећи се за Божију руку спасења, вечне истине и живота, сачињавају Цркву.

Зато, ап. Петар саветује: „Одбацивши дакле сваку злобу и сваку пријевару и лицемерје и завист и сва оговарања, жарко желите разумнога и правога млијека, као новорођена дјеца, да о њему узрастете на спасење, ако већ окусисте да је благ Господ. Приступајући Њему, Камену Живу, од људи одбаченом али од Бога изабраном, драгоцјеном. И ви, као живо камење зидајте се у дом духовни, свештенство свето, (овде он чак и људе, Хришћане, назива свештенством, јер су и они свети и освећени у колико живе светим животом) да бисте приносили жртве духовне, благопријатне Богу... Вама је дакле, који вјерујете част; а онима који се противе - камен који одбацише зидари, он поста глава од угла и би камен спотицања и стијена саблазни (за оне који не верују), који се спотичу о њега противећи се ријечи... А ви сте род изабрани, царско свештенство, народ свети, народ задобијен (Крвљу Христовом) да објавите врлине Онога који вас дозва из таме на чудесну свјетлост своју. Који некада не бијасте народ, а сада сте народ Божији!”

И наш, српски народ није био народ, све док није ушао у Цркву; док га св. Сава није привео Христу и од њега направио народ Божији. Тек тада Срби из мрака историје улазе у историју овог и оног света, и од тада о њима почињу познати и сигурни податци. Цркву нису Срби измислили нити изгласали, већ су као народ, и као дошљаци и странци ушли у њу. Апостол Петар и нас Србе опомиње и моли: „Љубљени, молим вас као дошљаке и странце, да се чувате жеља тјелесних, које војују на душу. Владајте се добро међу незнабошцима, да би ...видјевши ваша добра дјела (и они) славили Бога у дан похођења. Будите дакле покорни сваком реду људском, Господа ради: ако цару, као господару; ако ли намјесницима, као његовим посланицима за осуду злочинцима, а за похвалу онима који добро чине, јер је тако воља Божија, да добро чинећи ућуткујете незнање безумних људи. Као слободни, а не као они који користе слободу за прикривање злобе, него као слуге Божије. Свакога поштујте, братство љубите, Бога се бојте, цара поштујте... јер је то благодат... јер бијасте као изгубљене овце, али сада се повратисте Пастиру и Чувару душа ваших.” (2. Петр. 1-25)

С. Г. Поред тога, многи кажу да живимо у демократији и зато свештеници треба да служе народу, да више слушају народ. Да ли ви тврдите да у Цркви треба да постоји дисциплина, да народ треба да слуша свештенике?

о. Срба: Требало би да је свима познато да у сваком поретку, било предузећу, послу, у држави, а нарочито у Цркви, млађи мора поштовати и слушати старијег по чину, у супротном настаје анархија и расуло. Нико није Хришћанин а да истовремено није и ученик Христов и ученик ученика Христових и стрешина црквених. Хришћани су се зато одувек и називали једноставно: ученици. „А, кад дођоше у Јерусалим”, - каже ап. Павле - „прими их Црква, апостоли и старјешине!...и сабраше Цркву... и осташе онде са ученицима не мало времена!” (Дјел. 15,4. и Дјел. 14,27 и 28.)

„Нема ученика изнад учитеља свога ,” Његош пева. Не приличи Хришћанима да поучавају своје старешине, апостоле, епископе и свештенике. Апостол Павле упозорава оне који хоће да буду чланови Цркве да сами размисле: „Еда ли од вас ријеч Божија изиђе или самијем вама дође?” (1. Кор. 14,36) Да ли сте ви написали Свето Писмо или вам је оно предано? Хоћете ли ви учити нас шта је Божији закон или ћемо сви слушати Реч Божију?

У посланици Тимотеју Апостол Павле каже: „Ово ти пишем надајући се да ћу скоро доћи к теби. Ако ли се забавим, да знаш како се треба владати у дому Божијем, који је Црква Бога Живога, стуб и тврђава истине!” (1. Тим. 3,14-15) Ако постоји какав спор између Хришћана или расправа у Цркви, треба позвати црквене старешине да они пресуде: „Усуђује ли се неко од вас, имајући жалбу на другога, да се суди код неправедних а не код светих? Не знате ли да ће свети судити свијету? И, ако ће судити свијету, зар сте недостојни пресуђивања о ситницама? Не знате ли да ћемо анђелима судити а не стварима овога свијета? А ви, када имате суђења за ствари овога свијета, узимате за судије оне што у Цркви не значе ништа. На срамоту вама говорим. Нема ли међу вама ни једнога мудра који ће моћи пресудити међу браћом својом, него се брат са братом суди, и то код невјерних. И то вам је већ сасвим на срамоту што имате парнице међу собом. Зашто радије не претрпите неправду? Зашто радије не поднесете штету? Него ви чините неправду и наносите штету, и то браћи. Или не знате да неправедници неће наследити Царства Божијега? Не варајте се: ни блудници, ни идолопоклоници, ни прељубочинци, ни рукоблудници, ни мужеложници (хомосексуалци) ни лакомци, ни лопови, ни пијанице, ни опадачи, ни отимачи неће наследити Царство Божије. И такви бијасте неки, али се опрасте и посветисте и оправдасте именом Господа Исуса Христа и Духом Бога нашега!” (1. Кор. 6,1-11.)

С. Г. Шта, у ствари препоручује Цркве својим члановима, како да се владају?

о. Срба: Једна од најважнијих порука Цркве и упозорење својој деци јесте иста као и савет сваког паметног родитеља своме сину и ћерки: Бирај с ким се дружиш и пази коме верујеш!

Апостол Павле упозорава све нас који хоћемо да се зовемо Православни Хришћани: „Не знате ли да мало квасца све тјесто укисели? Одбаците дакле стари квасац, да буде ново тјесто. Зато да празнујемо (славимо Бога) не у квасцу старом, ни у квасцу злоће и неваљалства, него у бесквасним хљебовима искрености и истине. Писах вам у посланици да се не мјешате са блудницима... а сад вам пишем да се не мјешате са неким који се брат зове, ако је блудник или користољубац или идолопоклоник, или опадач, или пијаница, или отимач. С таквим заједно и да не једете... Избаците злога између себе.” (1. Кор. 5, 6-13.)

Друга порука, исто тако важна јесте: Хришћани морају да се разликују од осталог света по своме владању и понашању, или уопште нису Хришћани. У свету се и свака организација разликује од друге по циљу и понашању: ако је спортско друштво, оно се бави спортом; ако је ватрогасно оно се бави средставима и вежбама за гашење пожара; ако је политичко, разликује се од других по своме определењу; ако је банкарско, трговачко или било које друго, - свако се разликује од другог по своме послу. Тако и Црква мора да се разликује од осталог света по своме поретку, начину рада, циљу и задатку. Каква је сврха звати се Србин и Православни Хришћанин, ако се човек ни мало не разликује по своме понашању од оних око њега који нису Првавославни и нису Хришћани?

С. Г. Верујем да се та разлика данас не види на први поглед!

о. Срба: Да постоји разлика између ученика Христових и ученика овога света, сам Христос каже:  „Објавих име твоје људима које си ми дао од свијета. Твоји бијаху па си их мени дао и твоју ријеч су одржали... Јер ријечи које си дао мени, њима сам дао и они их примише и познаше заиста да од тебе изиђох и вјероваше да ме ти посла. Ја се за њих молим, не молим се за свијет, него за оне које си ми дао, јер су твоји. (Јн. 17, 6-9) Ја сам им дао ријеч твоју и свијет их омрзну јер нису од свијета, као ни ја што нисам од свијета. Не молим се да их узмеш са свијета, него да их сачуваш од злога. Ја посвећујем себе за њих, да и они буду посвећени истином. Да сви буду једно, као ти Оче што си у мени и ја у теби, да они у нама једно буду... да љубав којом ме љубиш у њима буде, и ја у њима!” (Јн. 17, 14-26.)

Христос је зато и дошао на свет, да повуче разлику између добра и зла, између следбеника светског царства и ученика Цара над царевима. Да одвоји оне који хоће да буду Црква, да живе заједно у слози и Божијој љубави од оних који се боре за власт новца и част помоћу неправде.

„Дакле, пазите како живите, не као немудри, него као мудри!” (Еф. 5,15.) Слушајте своје старешине и не варајте се празним речима. Имајте увек у виду да је основни, највећи и једини разлог што се окупљате око својих храмова то што сте ви лично позвани да будете Црква Божија. Јер многи, у име слоге у трговини и јединства у неправди, покушавају да вас заведу. Не идите за онима  који ће живети по својим сопственим жељама (2. Петр. 3,3.), који будући неутврђени у вјери изврћу и погрешно разумеју ријечи Светога Писма, на своју сопствену пропаст! (2. Петр. 3, 16.) „Молим вас браћо” - каже ап. Павле - „да пазите на оне који чине раздоре и саблазни противу науке коју ви научисте, и клоните их се; јер такви не служе Господу нашем Исусу Христу, него својему трбуху, и благим и ласкавим ријечима варају срца незлобивих.” (Рим. 16, 17-18)

Држите Веру отаца ваших и не правите од Цркве фолклорни клуб.

И ја вас такође молим да разумете да вам не говорим то - да су клубови лоши, него то, да нас неће сачувати завичај, нити ношња, нити политичка партија, нити фудбал, нити пикник, ни храна и пиће, већ једино Вера, благодат Божија и Црква Христова Православна.

 
 

С. Г.