ЦРКВЕНО ПОЈАЊЕ: АСКЕТСКО И ЕСТЕТСКО

Појање у цркви није ништа друго него – молитва. Као таква, црквена музика и лепо појање
нису само случајни већ и суштински део богослужења, које треба истовремено да буде и аскетско и естетско. Када би богослужењу одузели тај лепи уметнички или естетски део, оно би било осиромашено за један веома важан елемент. Јер, његова сврха је вишеструка: да слави Бога, комуницира са Њим, да наша жртва Богу буде благопријатна, да открива Царство божије овде на земљи, да уздиже са земље на Небо, да инспирише верне, побуђује на молитву, да узноси ум и наша чула на Небо, и т.д.

Лепота је начин молитвеног комуницирања са небесима, јер не само певање, него и речи молитве су писане као лепа поезија. Ту су такође уметнички и лепо урађене фреске, одежде, архитектура, црквени предмети; укратко, цела символика, језик Цркве, треба да буде благопријатна, у свему овоме треба и мора да има лепоте.

Међутим, због прагматизма, рационализма, интелектуалне гордости и духовне немарности, у данашњем секуларизованом свету све се више губи аскетски и истински, искрени молитвени карактер богослужења, без кога онај естетски губи свој смисао. Што се више лишавамо тог аскетског у богослужењу, то оно више постаје театрално, „као звоно које звони и прапорац који звечи”. (1. Кор. 13, 1.)

У једној Пасхалној посланици московски патријарх Алексеј је рекао: „Већина верних нису експерти у певању. Али, упитајте их шта очекују од црквеног појања, већина ће вам рећи: дајте нам такво појање које ће додирнути срца, које ће покренути осећања, подићи наш дух и помоћи нам да се молимо! Људи савршено разумеју истински дух, пригодан тон и начин црквеног певања.”
о. Срба