БРАНКОВО ПОЈАЊЕ

Бранко Ченејац – Осмогласник (снимак из 1964-5. год.)

 

   Обзиром да се бар  две трећине нашег богослужења  састоји из појања, оно без сумње представља значајан део нашег идентитета и оног, вековима и многим молитвама освећеног, црквеног предања. Стога мислим да је велика штета што оно данас  изгледа као да лута од Мокрањчевог  европеизираног, до нама страног  грчког појања.

   Познато је да својеврсни језик символа, којима се преноси Христова порука у Цркви, имамо не само у богослужбеним текстовима, богословским и отачким списима, већ и у отачким иконама, фрескама, одеждама, архитектури и уметности, радњама, исто колико и у молитвеним речима, обученим у богобојажљиво и свечано рухо црквене музике – Српског православног народног црквеног појања. А Бранко Ченејац је свакако био један од наших најбољих познавалаца Српског православног народног црквеног певања – како га је увек називао са нагласком на оно „народно” – јер је заиста, потекло из народа.

Проф. Бранко Ченејац

   Као што су  украшене фасаде и фрескописани зидови наших манастира  израз искрене бриге и труда око лепоте храма Божијег, тако је и код Бранка Ченејца лепо украшавање уствари, побожни труд и прилог појца да оно заиста звучи лепо и духу пријатно пред Богом и људима. Али, у зависности од човековог духовног стања и утицаја његове средине, укуси код људи јесу различити. Као што се разноврсна храна и пиће разликују и распознају по укусу, као што се свежа изворска вода разликује од индустријске или водоводне – тако исто се и духовна храна и пиће могу препознати по свежем и здравом укусу свог Вечног Извора, Бога и Оца. Код нас, као и код осталих православних народа, побожни црквени народ српски је био чувар те духовне свежине. Тај народ је давао не само монахе и свештенике, епископе и патријархе, већ и оне побожне људе, жене и децу, који су столећима са радошћу хрлили у храмове да слушају како “српски поп поје”[1] службу Божију. Тако се Српско православно народно црквено појање развијало вековима у непрекинутом низу до сада.

   Међутим, може се рећи да је до слабљења и „подшишивања“ оних вековних украса, којима се грчко појање до данас поноси, почело да долази још пре једног века. Грађанском друштву с почетка прошлог века, које се у Србији још увек формирало  под утицајем рационализма и модерног доба, ови  украси у појању, који су долазили из срца, личили су на сеоско певање. Тако је и Стеван Мокрањац забележио: „Још у детињству своме сам знао и певао црквене песме како су се онда певале – са силним шарама, мелизмама и тако-званим трилама… Али, у овом издању сам избацио све триле, сва кићења и претерана заигравања грлом на појединим тоновима, које су наши стари певачи тако радо употребљавали… Време је све те ефекте збрисало и данас би такав начин певања у истини изазивао недопадање па можда и одвратност!”[2]

   На жалост, пошто  смо изгубили смисао и осећај за наше богато црквено народно појање, које је у разним крајевима имало  разне украсе, почели смо у новије време да пропагирамо тзв. „византијско”  појање као духовније – управо због тих украса.

   Бранко Ченејац  је био веома надарен и образован  у европској класичној музици. Али, он се није стидео свог српског  наслеђа, које је преносио онако како га је примио – без ревидирања „византијског“ или европског утицаја. Мокрањцу је можда, у поређењу са европским, такво појање звучало сувише „неукусно и преживело”[3] али код Бранка оно звучи монументално и ништа мање вредно од украса на фасадама древних манастира и храмова којима се данас дивимо.

   Код многих појаца, образованих или не, текст црквене песме често трпи штету због мелодије или музичке реченице. Међутим, код Ченејца је мелодија подређена смислу и интерпункцији текста, а украси служе само да се истакне и доживи дубоки смисао црквене поезије. Јер, православно појање је канонски и суштински подређено освећеном тексту чији смисао не сме да буде оштећен или умањен музичким прохтевима или метриком.

   Данас, када  се у нашем појању лута, с  једне стране од „ошишаног”  и метрички укроћеног „европског“  музичког начина којим се деца у богословијама уче по Мокрањчевим нотама, и с друге стране до грчког које некима звучи „духовније” од нашег, Бранко Ченејац сведочи да ми већ вековима имамо и једно и друго, и још много више од тога – у нашем сопственом народном црквеном појању, које је само један облик или израз молитве која треба да извире из срца, побуђујући тако и друга срца на молитву. Богатство мелодије и њена готово савршена хармонија са црквенословенским текстом (што није у истој мери случај код осталих, па ни код Мокрањца који, ако где мора, предност ипак даје музичкој реченици а не тексту) представљају драгоцено сведочанство проф. Бранка Ченејца за које, на моју велику жалост, не верујем да ће се скоро поновити.

Протојереј-ставрофор Србољуб  Милетић


[1] Стефан Душан је 1333. године Дубровчанима дао у закуп Стон и Пељешац уз обавезу да на рачун „стонског дохотка“ исплаћују 500 перпера плус 8000 перпера које је требало платити одмах. Дубровчани су суму од 300 перпера плаћали и босанском бану, те су на миру могли користити своје нове поседе које су исте године почели да утврђују. Услов је био и да у Стону остане “Српски поп да поје”, јер је ту епископију основао још свети Сава. (http://www.sozeb.org/index.php?option=com_fireboard&Itemid=42&func=view&id=851&catid=17 )

[2] Предговор, Осмогласник, Ст. Ст. Мокрањац, Београд 1964.

[3] Исто